I tako sam ja, koja ne volim promene i nisam impulsivna, dala onomad otkaz, sela sama sa sobom, mislila mislila i smislila nešto ovako: Ako ostanem u Boru još malo, sa ovakvim socialnoekonomskoljubavnim životom, vrlo je verovatno da ću se obesiti ili nešto slično.

Zato sam opet malo mislila, mislila i smislila, da ne može više tako da se živi. Tj može, ali takvo postojanje mi se nikako ne dopada. Od diplome sam se manje – više oprostila, mislim da će da mi znači nešto u životu, i da su mi veće šanse da me tresne grom (a meni jesu stvarno) nego da nađem posao u struci. Tako da, mogu ja da živim sa mojima do kraja života, da radim u pekari za dvajes ‘iljada Boru i da nemam ni kera, jer Perke ne sme da ima životinju u stanu. Mislim, to mi je bila budućnost.

I onda sam ja presekla sama sa sobom, rešila da odem za Beograd, iako ga ne volim, isuviše mi je hectic za moj senzibilitet, ali opet ima više mogućnosti u vezi onih gore statusa i življenja.

I sedoh sa mojim divnim roditeljima, rekoh ja bi’ to to i to. Je l možete vi to to i to da mi pomognete. Oni rekoše okej, jer su najveći carevi na svetu.

I spakovala ja dva kofera samo sa letnjim i neophodnim stvarima (nikad više neću da se požalim da nemam šta da obučem, imam!) i došla.

Bez posla, bez stana, sa nekim blagim idejama. I razjurila se. Ali stvarno se razjurila. Drugog dana našla stan, četvrtog našla posao. Radim smenski kao pravi šljaker. Počela da volontiram u CIM-u. Jer to volim i da se ne udaljim od onoga što zaista volim i želim da radim. Fale me na poslu, kažu da sam dobra, ja hoću da budem još bolja. I evo danas se preselih, i pišem vam ovaj post iz novog stana. Nije loše za pola meseca, a?

Daleko sam još da se ja sama izdržavam, imam prilike i mogućnosti, jurim da stignem na svaku, trudim se, cimam se, guram i laktam. Imam obaveze, umorna sam i bre, napokon imam život. I valjda će nešto da se dogodi i ko zna šta će se dogoditi.

Naravno, uvek postoji mogućnost da puknem za dva meseca i da iste ove kofere vraćam za Bor, ali manje će biti gadno, znaću da sam probala. Znaću da nisam samo sedela i kukala.

Hvala me tu neki na hrabrosti, kažu svaka čast. Neki kažu da sam luda i da mi nije baš pametno to. Ja verujem da su u pravu svi. I jeste hrabro i jeste ludo. Ja sam, u većini slučajeva, usrana od straha. Ne onog parališućeg, nego onog mog kontrol – frik straha. Straha od neuspeha još jednog u životu. Straha da ću stvarno mojima da budem na grbači celog života. Želim, prvo, da se sredim zbog njih. Da pozovem madres i da joj kažem super srećna sam, ne brini za mene. I da je ona srećna.

A posle ću ja sebe da sredim još bolje. Opet kažem, imam ja tu neke okvirne i neokvirne planove, želje i nadanja. Ali po prvi put sam sebi dozvolila da sam negde krenula bez plana. Što je za mene jako veliki korak. Puštam život da mi se događa. I osećaj je dobar. Zaista jeste.

A vi kako ste? Šta sam propustila?