Naleteo je fenomen ”emocionalne nedostupnosti” u poslednje vreme na mene, pa sam ga proučavala. Onako, analitički, kako ja radim. Sa svih strana, sa svim razumevanjem istorijiskih, društvenih, bioloških, ličnih činioca.

Ne mogu da se otrgnem utisku da je to sve sranje i stvar volje.

Evo zašto

Kad upoznaš, da kažemo u klišeu, ”ljubav svog života” u 17 godini, a ona pri tome ima 15. Kad se boriš sa svima i svačime da vas puste na miru, jer ste vi u 10 sekundi shvatili da su vam se duše očešale jedna u drugu, da želite, mislite, sanjate, bolite isto. I samo želite da tako ostane. Kad prođete kroz njegov lični pakao zajedno, a pri tome ste samo još deca, nesvesna tereta koja nose i realno nezreli za govna u kojima se neko rodio, a neko iz ljubavi ušao u sve to. Ispričala bih vam neke horor priče, ali ti ljudi su još uvek živi, zdravi i jebemliga koliko ostali normalni posle svega, i dalje ih volim i poštujem, ne želim da se osećaju prozvani.

Kad zajedno izgubiš nešto što si želeo i radio na tome, i uz to ostanete jedno uz drugog, sa nemim bolom i prećutnim dogovorom da nikada ne govorite o tome, jer nećete preživeti. Kad je ceo svet protiv vas gde god da se okrenete i šta god da uradite.

A onda kad na svu tu muku uđe heroin i gledaš kako nekoga koga voliš više od sebe, više od sveta nestaje pred tvojim očima. Vidiš kako postaje to što postaje, vidiš kako se mrzi što postaje to što postoje, ali nema snage ni podrške da to promeni. Pa pokušaš da pomogneš, čupaš i vučeš. Ali i ti si mlad, glup i ”perspektivan”, a imaš i tvoj svet iza sebe koji ti govori da odeš, da pobegneš, da ”živiš svoj život”. Pa ti to i uradiš. Pobegneš, odeš da ”živiš svoj život” jedno 200 km dalje. Jebao me život da me jebao.

I time napraviš samo veće sranje, jer dostojanstven kakav je bio nikad nije molio, tražio, poštovao je svaku moju jebenu odluku. Samo je ponekad nazvao, ništa posebno, samo eto tek tako. A ja sam, u svojoj naivnosti ispisivala gomilu svezaka, sve što sam doživela bez njega, sve što sam pomislila i osetila, da mu dam nekada, kad bude dovoljno bistrog uma da pročita, da se ne oseti kao da je nešto propustio. Ne moram ni da vam kažem da sam mu ih prekasno dala.

Pa se slučajno vratiš kući i vidiš da stvar ne samo da je van kontrole, već da je neporavljiva. Ali još uvek naivno veruješ da ljubav može sve, iako ono što si zavoleo praktično više ne postoji. Pa skupljaš ostatke osobe gde je nađeš, pakuješ na leđa i vodiš kući i gledaš da li diše. Voliš i moliš se, da je tvoja nežna i krhka ljubav dovoljna da spasi čoveka. Nije. Jer pakao se produbljuje. Kad pokušava da te skloni od sebe, jer mrzi sam sebe više nego što bi mogao bilo ko drugi. Jer zna šta sve mora da uradi, a ne želi da ja to vidim. A ja, ne znam, šta da radim, borim se i batrgam uz uvek laki izlaz sa strane ”šta će ti to u životu?”.

I tako ja jedne večeri rešim da mi je previše, da meni ”stvarno to ne treba u životu” i čoveku koga najviše volim na svetu, čije biće nemo vrišti ispred mene, sa okrvavljenom rukom, koju je sam sebi isekao i priča mi da ne može više, kažem da možda više ne bi ni trebalo, ili da zajebemo eufemizme, kažem mu da mi možda i trebao da se ubije. I odem. A poslednja stvar koju mi je rekao je ”To ti je najgora stvar koju si u životu uradila”. Znao je, jer je to jutro umro. Sa mojim sveskama su ga sahranili.

Bol je subjektivan, ne može se meriti, bol nema reči. Da kažem nema smisla. Ne može to da se shvati odjednom. U stvari može, mislim da prvih 2 sekunde je sve jasno, a onda počnu da ti piče odbrambeni mehanizmi. Pa ispočetka. Polazi se od malih stvari, da nikada više nećeš da sediš sa tom osobom. Nikad više sedeti i pušiti cigaru. Nikad više pivo. Pa tako u krug dok ne dođeš do onoga što nikako ne želiš da prihvatiš. Pa vrti, vrti. O osećaju krivice, o ”da sam”, ”mogao sam”, ”trebalo je”, neću da govorim.

Da narednih 6 meseci ti provedeš uz alkohol, jer se lakše zaspi. Jer pre toga jedno dve nedelje nisi spavao, pa te malo vodili u hitnu. Da se osećaš kao da su te bacili u neki film, gde ti ništa nije jasno, i otkud ti tu, i ko su ovi ljudi i šta ja sad treba da radim?! Da vidiš sebe kako toneš, a dovoljno si svestan ljudi oko tebe koji te vole i brinu, i da ti najveći strah postane da ne uradiš nekome kome to voli, ono što je on uradio tebi. Pa se svakog dana malo dižeš. Pa padneš ponovo. Pa opet sve u krug.

Na bilo kakvu ljubavnu emociju ne misliš. Misliš da bi se raspao da te neko dodirne a da nije on. Kakve sad to veze ima bilo sa čim?

A onda te udari voz. Niodkuda. Samo se pojavi. I ti shvatiš da si još uvek živ. I da možeš da voliš, jako, jako kao i pre. I da imaš školu i iskustvo na kojoj si naučio. Pa zasučeš rukave i kreneš da gradiš sve ispočetka sa nekim, čvrsto rešen da ovog puta ne ponoviš neku grešku.

Vaspitavali su me da je dovoljno samo voleti one koji nisu imali dovoljno ljubavi u životu. Ah, kakve naivnosti mojih divnih roditelja, ali stižemo i do toga, kasnije.

I tako sam ja opet volela i opet pomagala nekome ko je imao manje sreće u životu nego ja. Negovala i čuvala. Doselila ga. Okružila svom mogućom ljubavlju. Pažnjom. Pomoći. Finansijskom pomoći. Boli me dupe za ovo poslednje, ali pošto se na kraju svelo na to, mora se napomenuti.

Priznajem, u svojoj istraumiranosti zbog prošlih događaja, verovatno se i previše videlo koliko mi je stalo. Kažu da to ne valja. Nikad to neću razumeti. Ali to što se videlo je bila jedina moja greška, jer draga deco, postoje loši ljudi na svetu koji će to iskoristiti. Tamo gde si najranjiviji. Pogotovu ako su profi manipulatori.

I da se vratimo na život, podršku, uživanje, voljenje. Tu i tamo, pa kasnije malo više tu i tamo, primetiš da možda i nije sve to kako bi ti voleo da izgleda, ali zažmuriš, racionalizuješ, jer je lakše tako. Jer, ovo će uspeti. Mora da uspe.

A onda, kada se dovoljno naspava, kada se dovoljno pojede, izigra, isplati, zaposli, kada pokupi od tebe sve što mu je potrebno – iskustva, ljude, sećanja, ponašanja, banalnosti kao što je ukus za muziku, filmove……ode. Tek tako, samo jedan dan. I ne obavesti da je otišao. Samo se pojavi u drugom ”paketu” da ukuca ekser na tvoje poniženje.

A onda kosturi krenu da ispadaju iz ormana. Onda se sećanje vrati i pamćenje rekonstruiše, pa se shvati da je tu samo jedan od nas voleo. A drugi je video iznvarednu priliku da se udomi na neko vreme. Da ne brine.

Kada sam dovoljno zacelila da se suočim sa neprijateljem i da mu ”ja kažem sve u lice”, dobila sam odgovor ” Pa šta, moram ja o sebi da brinem”.

Koji me čitate od početka, znate kako sam se borila sa ovime, kako sam pokušavala da se borim. Da preživim to što se desilo. Da se pogledam u ogledalo i da ne vidim magarca. Da pokušam da shvatim kako neko može da živi, spava i diše pored tebe, a da te usput barem malo ne zavoli? I da shvatim kako ja to nisam videla, shvatila ranije? Jer to se dešava nekom drugom, ne meni.

Jebi ga, desilo se meni. I od toga sam se duže oporavljala nego od Malog koji je umro. Jer Mali me je voleo, ovaj nije.

I da, što se tiče te ”nedostupnosti” sa kojom sam počela priču. Nije moja najgora, naravno. Ima gorih. Ali moja je dosta, onako jeziva, da se ne lažemo. I šta bih sada ja trebalo da radim? Da kažem NIKAD VIŠE? Govorila sam, nije da nisam. Imala sam besne bespomoćne faze kada sam se klela da nikad više neću da dam sebe nekome, pa TU me pljuni. Pravila spiskove kriterijuma koje ni dvesta prinčeva ne bi mogli da ispune. Krila se u površnosti. Sabotirala šanse.

Ali i sama znam da je sve to sranje. Jer nema svrhe. Kad udari voz (moja metafora za poludeti od zaljubljenosti) udario je. Baciš tada i svu svoju prošlost i ožiljke i pamet. I kreneš. Pa šta ti Bog da.

Ja da se krijem više neću. Naučila sam. Jebi se univerzume. Ako nešto umem da radim to je da volim. I gre’ota je to da ne radim.