E tako, u poslednje vreme, pre preseljenja, naročito posle, od kad sam aktivna na tviteru, malo više ljudi me čita. I ti ljudi, kojima se dopada kako pišem, neretko mi to kažu.

Što je lepo. Ili me sretnu ili mi pošalju poruku, i kažu da im se sviđa ono što ja piskaram i po blogu i po tviteru.

I kažem to je lepo. Prvo mi je ta reakcija. Drago mi. Posle mi malo neprijatno jer ne znam šta da kažem osim hvala, a ”hvala” mi glupo da kažem. Mislim samo to. Posle mi smešno.

Zašto? Bilo ko, ko me zna malo više od mesec dana, zna da ja upravo ovako kako pišem, pričam i mislim. Nije ja sada da razmišljam nešto o kompoziciji teksta, iznerviram se, dođe mi nešto, word – tras bum – publish. Toliko. Isto kao što mislim. Isto bih vam rekla to da ste tu, istim rečima.

Kažu, lepo piše. Okej, hvala, ali ja toga nisam svesna. Zaista nisam.

U stvari, napeta sam, zato što me terate da postanem svesna toga. Jer to sa sobom nosi određenu odgovornost.

Odgovornost da ja sada počinjem da mislim o tome kako pišem, a ja ne valja mnogo da mislim, jer kad ja mislim ja se sva spetljam k’o tenkovska sajla. I onda se trudim da vas ne razočaram. I onda ništa ne mogu da napišem. Eno, jedan post mi stoji u draftu već tri dana. Sve pišem i brišem.

I tako, nemojte toliko da me hvalite. U stvari nemojte ni da me NE hvalite, jer ja sam egomanijak. U stvari, nemam pojma. Gle šta ste mi napravili sada

:)