Četvrtkom imam samo jedan čas u matičnoj školi. Šesti.

Pošto od početka godine kasnim sa časovima, ne mojom krivicom, ve zbog toga što mi časovi nisu bili uključeni u prvobitno pravljenje rasporeda, zakazala sam danas jedan prečas nadoknade, da ne bih bila u gubitku.

Znači, da dođem na prečas, da se vratim kući, odsedim pet sati, pa da se vratim da održim regularan čas.

Sneg, ludak, pada manijački. Mrzim ga. Jedina stvar na svetu koju mrzim.

Stignem. Prvo što primetim je da nema dece. Kontam, zaboravili, mrzelo ih, mnogo pada sneg. Onda primetim da je zbornica puna jakni i tašni. Pa procunjam, pa pitam tetkice. Ne samo da su časovi skraćeni, već su počeli od jedan.

Oduševim se što sam o tome obaveštena, jer da nisam došla na zakazani prečas koji nisam održala, ne bih održala ni taj obavezan čas.

Znam da sam ja poslednja rupa na svirali u toj školi, da moj predmet niti mene niko ne shvata ozbiljno, ali JA sebe shvatam ozbiljno, kao i taj predmet. I ako nešto radim, ima ga bre radim kako treba.

Ništa, dođem kući, i čekam sad vreme da se vratim da održim taj čas kome nikom osim meni, izgleda, nije bitan.

Nikakva tragedija, ali sve nešto, da l’ zbog snega, ili ‘bemliga čega, ja celo jutro razmišljam o tome šta kod mene ne valja, što živim ovako kako živim, kad mislim da sam sasvim okej i da sam većinu stvari odradila kako jesam.

Kad god sam drugima postavljala ta pitanja, neretko sam dobijala odgovor da sam mnogo dobra. Majke mi.

Mene moji roditelji vaspitavali da budem dobar čovek, da se trudim da radim sve ispravno i da VOLIM ljude. I da će uglavnom to biti dovoljno.

Nije. To vi znate, znam i ja. Okrutan je i kučka je ovaj svet. A ja ne mogu da budem. Ne mogu da budem zla i pokvarena, ma ne mogu ni pakosna da budem.

Ja se svaki put iskreno zaprepastim kad neko, prema kome sam bila ništa osim dobra i slala ljubav, mene zajebe zato što može.

I tako. Mnogo sam dobra. To mi ne valja. Ljudi me iskorišćavaju.

Ne mogu da se promenim. Generalno sam pobornik onog u životu da se ljudi ne menjaju. I ako se menjaju to je vrlo retko. Menjaju se samo zbog neke određene posledice svog ponašanja, uzrok i suštinu nikada ne menjaju.

Ja ne mogu. Pokušala sam. Ne samo da budem pokvarenija i oštrija, ne umem da me BAŠ BRIGA za nešto. Barem toliko.

I tako, mnogo sam dobra, i baš se nekako danas osećam, da kad bi bila tinejdžer u Americi, u srednjoj školi bi mi crtali ono L na čelu, kao loser i kačili mi ceduljice na leđima – kick me i tako to.

Mora da je zbog snega….