…majke mi, gledam ovo šta pišem, sve nešto psujem i nerviram se, vilenim, lupetam, ”patim” i tugujem na hiljadu i jedan način zbog idiota, a ništa ljubavno.

Ozbiljno, malo bi’ i ja kao one zaljubljene, pa leptirići u stomaku, pa promaja u glavi, pa ja opisujem na dvanaest načina nijansu boje njegovih očiju, pa u nastavcima obrazlažem koliko dugo i kako smo se gledali.

Pa kako je prva stvar na koju pomislim kad ustanem i poslednja pre nego što legnem. Pa kako je dobar prema meni i pažljiv, pa kako se lepo smeje, pa kako je pametan i mudar, kako voli i poštuje majku i oca svoga, a tek moje… i sve te takve stvari.

Al’ neće, nanu mu. Pokušavam da mislim na sve muškarce iz svog bližeg i daljeg okruženja, nema promaje nigde. Baš bedak. A tako mi se piše nešto ljubavno, pa malo da se zaljubim, pa da budem ovako k’o u ovoj pesmici….

Al’ neće…