Ne mogu da kažem da sam ikad bila ”karakter”. Baksuz da, većinu stvari uradim iz inata, kad se zainatim, odlična sam u stvarima koje MORA da odradim, za to nema kompromisa, al’ ”karakter” jok.

Tako npr. cigarete, pušim mnogo i pušim dugo, i nemam nameru da ostavljam cigarete, volim da pušim, pušenje je moj hobi. I apsolutno odbijam da umrem od toga. Al’ bilo jednom, kad sam nabavila onaj prvi tumor, kao ‘ajd’ da ostavim cigare, uspela sam čitavih dan ipo. Pojela sam brdo suncokreta i uspela da iznerviram svaku osobu koja mi se približila na 100 metara. Eto, toliki sam karakter, da i kad se bojim za svoj život, ja ne mogu da ostavim nešto što mi može pomoći.

Stvari koje ne mora da radim, al’ koje bi mi možda prijale, neki hobi, nešto više, uvek zajebem posle dan – dva. Mrzi me ili tako nešto.

I oduvek sam znala da to nije zavidna osobina, al’ šta je tu je, pripisivala sam to mom neobičnom šarmu.

Al’ nešto sam se iznervirala u petak. Skontala sam da nikako nemam samokontrolu i taj karakter za jednu stvar. Koja nije nešto samodestruktivna, al’ ja generalno ne želim da je radim, al’ da me ubiješ nemam pojma zašto je radim.

I ‘oću da nabavim tu samokontrolu i taj karakter kako se već zove.

Al’ kako se to stiče? Kako za neke stvari mogu da kažem ”Neću” i može zemlja da se okrene, a ja neću, a za neke druge gluposti, samo se pregazim i onda može?

M? Imate neku vežbu za samopomoć?