Ja bre, ne treba da živim među ljudima. Za dva dana se moja situacija promenila 10 puta. Kraj i konačno rešenje ne vidim, a ne verujem da je vidi ni onaj ko treba to da zna. I ne mislim da to radi iz zlobe ili neke ogromne nesposobnosti, već je viša sila u pitanju (čitaj država Srbija).

Ja kad sam krenula u tu zavrzlamu, majkemi sam mislila da će status da mi se promeni na bolje, da će finansijska situacija da mi se poboljša, da ću napokon uspeti da se odselim iz kuće mojih divnih roditelja, eto napravila sam bila neki dvomesečni finansijski plan, da počnem. Ali Đoka! Nema, pa nema! Ne može. Ne daju ti. Ne daju mi!

I onda u svom tom ludilu, daju ti zadatak. Ja se polomim da taj zadatak uradim kako treba. Potrošim pare koje nemam da bi se to odradilo profi. Zadatak je, naravno, od danas do sutra. Odma’. Ali sutra više niko to ne spominje, a ja ostanem kao magare. Lepo se gledam u ogledalo, a magareće uši mi rastu iz glave i piše mi iznad glave SUCKER!

I neću bre tako!

I naravno, čim se istresiram tako, odma’ krenu mi one moje zdravstvene zajebancije. I treba da idem kod lekara. Za to mi treba knjižica. Knjižica treba da bude overena. Za overenu knjižicu mi treba neki anexmanexinterkontinetal, koji ne može da postoji dok se moja situacija ne reši, a kad će da se reši, niko živ ne zna.

A onda neko od genijalnih primeraka na ovoj planeti reši da mi sam ispravi overu na knjižici. Ja se ”zazebeknuh”. Sa rečenicom ”valjda će ti prime ovako”.

I onda ja sa takvom valjdaprimujućom knjižicom se zaputim da se zakažem kod lekara, sve sa pred anexmanexnim ugovorom da objasnim tu celu zavrzlamu. I uspela sam da je objasnim. Prva šalterska službenica koja me nije iznervirala, već razumela da na ovoj planeti, pogotovu u ovom cirkusu od države, postoje svakavi primerci koji se zovu ljudi.