Nevezani intro: Kako da ne volim engleski: ”Deadline” zvuči tako dramatično, krajnji rok zvuči šabanski.

Početak: Juče, tačno u 0:00, doš’o je taj jebeni krajnji rok. U mojoj glavi. Za cilj koji sam postavila odavno. Cilj je stari, isti, nepromenjiv. Rokovi su se menjali. U jednom trenutku sam postavila ovaj i rekla to je to, ako do tad, to ne obavim, ‘ladno mogu se utepam. Neću se ubijam, to samo zbog dramskog efekta sam rekla.

Nadolazeća depresija povodom neispunjavanja tog roka je krenula pre jedno pet dana. Sve mi se nešto spava i ne izlazi iz kreveta. Juče, oko roka, sam se rasplakala i isplakala oko dve nebulozne stvari:

1. Hendla na violini i violončelu
2. Rečenice: ”Jezuiti su me naučili kako da razmišljam i od tada se ne osećam sigurno”

Nisam uspela. Nisam se pomerila sa mesta u kome stojim već jako dugo vremena. Nevinom posmatraču se možda čini drugačije, ja znam bolje. Isto sam ovde, pametnija, mudrija, gluplja, samo se još zakomplikovalo, paaaa recimo sve.

I muka mi je od rečenica kako ima vremena, kako sam mlada, od čekaj, ne znaš ti, polako i tako to. Ja valjda najbolje znam kako i na koji način želim da živim svoj život.

I frustrirana sam što ne mogu da napravim neke kompromise u svom životu, iako sam bolesno ponosna što iste ne pravim.

U stvari, samo sam ljuta, zato što nemam dovoljno muda, što ne mogu da ih skupim da donesem vrlo nepopularnu odluku za koju znam, ma gde znam, UBEĐENA sam da će me učiniti srećnom, ali je nepopularna za one čije odobravanje mi očajnički treba,

I to mi je cilj, do sledećeg roka, sledeće godine, u isto vreme. Da skupim kohones za to,

Eto tako