Ove 2010 godine pravim presek ovde. Pre sutrašnjeg dana, pre prvog septmebra, pre posla, obaveza, neizvesnosti i ostalih čuda koje dolaze.

2009 je bila teško sranje. Jedva sam je preživela. I bez ikakvog optimizma sam ušla u ovu. I počela je loše. Katastrofalno loše. Januar je bio mali pakao za našu porodicu.

Kroz februar smo se provlačili beživotno.

U martu je stigao posao.

U aprilu sam se izlečila od tuge.

U maju je je stigao još jedan posao, gomila novih ljudi, ogroman umor i jedno od boljih zezanja u mom životu. To je trajalo do kraja juna. Naučila sam tako mnogo o svemu i svačemu i opet zavolela sebe. I zahvalna sam mnogim ljudima zbog toga.

A od jula sam ponovo naučila da uživam, da budem impulsivna, da lanzam, da se zezam, da prihvatam sve što mi život pruža, da odlučujem u sekundi i da uživam u svakoj sekundi ovog predivnog leta.

Dobila sam nove ljude u mom životu, nove prijatelje. Neke stare sam naučila da gledam drugačije i da ih volim baš takve kakve jesu. Neke sam izgubila i bila malo tužna zbog toga, ali naučila da prihvatam stvari kakve jesu i da ne pizdim previše zbog stvari koje ne mogu da promenim.

Naučila sam da ćutim i da uživam u ćutnji. Shvatila sam da, ma koliko god se trudila, ne mogu da se zainteresujem šta drugi ljudi rade sa svojim životima. Isto tako, da me bude baš briga šta oni misle da ja radim sa svojim.

I bilo mi je tako lepo! Oh kako mi je bilo lepo. I svesna sam da ne može tako da traje zauvek. Znam da jedan takav predivan period mora neminovno da se završi. Da je prevelika koncentracija sreće na jednom mestu. I da ne smem da silim da se nastavi. Da moram da pustim. I da uživam u uspomeni na taj predivan period u svom životu. Da ne pokušavam da nastavim jer ću time samo da obezvredim uspomenu na to.

I tako…temperatura je drastično pala, počinju kiše i vetar, nema više mog predivnog sunca. Od sutra počinju obaveze i sve je to okej.

Ja se samo zahvaljujem univerzumu za uspomene koje imam ovog leta. Samo to.