Imala sam je po prvi put u životu pre neki dan. Udala mi se drugarica. Prva u životu koju sam upoznala. Kupila sam poklon koji mora da udara na sentimentalnost, jer mi finansijske mogućnosti nisu dozvoljavale da joj opremim stan.

Znači poklon ima sentimentalnu vrednost, ja napišem ubistvenu posvetu i to je to. Ma nikako. Dan pred svadbu me uhvati panika. Znam šta hoću da kažem i kažem, al’ ne ide! Reči ne izlaze, a ako izađu ne izgledaju dobro. Uopšte. Dala mojoj miloj majci i mom najvećem i najboljem kritičaru da pročita. Samo složila facu i rekla ”Možeš ti to i bolje”.

Tu me tek uhvatila panika. A onda sam sela da jedem, pa buljila i tv, pa legla da spavam, pa se probudila, pa čitala neke moje omiljene ljude za inspiraciju. Jok. Neće. Uveče već pred krajnji rok, nema više gde, ja sedoh i ispisah to. Kako je tako je. Nema nazad. Dala majci, njoj zasuzile oči. Dobro je. Zadovoljnija bih bila da je bilo malo više suza, ali šta je tu je.

Svadba k’o svadba. Mala, fina pristojna. Kad god pogledah mladu, men’ se nešto stegne oko srca i sve bih da poplakujem. Ne znam šta mi je. I tako smo se posle nešto veselili. Lepo bilo.

I tako, sve je u poslednje vreme nešto lepo. Pokušavam da zanemarim činjenicu da su mi većina drugarica udate, imaju decu ili su u stogodišnjim vezama. Više mi ne iziskuje napor da budem uvek ona ”bezparna” u društvu. I uopšte više ne pizdim što gde god nogom kročim, kog god da upoznam, ima ”nekog” za mene. (Digresija, tako me pre nekog vremena, u’vatila neka baba tetka, a što nemaš momka, što se ne udaš, a što se ne udaš, što se ne udaš – ja joj odgovori – ZATO ŠTO ME NIKO NIJE PITAO!, pa joj bilo neprijatno, pa me nije smarala više)

I našla sam novu zanimaciju. Učim da ćutim. Učim kako da ne izgovorim svaku misao u glavi koju imam. Učim i da me baš briga za ljude i šta oni misle. Počela sam da ne primećujem ljudske face, mislim onih meni nebitnih ljudi. Ma uopšte ih ne vidim.

I mnogo manje pizdim. Ma dobro sam.