…i tako ja gledam film, i umesto da grickam smoki, uživam u vizuelnim nadražajima i razgovaram sa prisutnima, ja pijem sok od narandže bez šećera, ćutim, pušim i pratim.

I umesto da se završi film i da radim šta već ljudi rade kad odgledaju film, ja sednem pa pustim pet –šes’ suza i krenem da razmišljam.

Pa nekako mislim da možda i ne treba da se resetuje čovečanstvo, možda nije to fora. Možda je upravo vrednost tog istog čovečanstva u tome što smo, sa jedne strane, toliko kvarljiva roba i kadri za tako laka moralna posrnuća, a sa druge strane spremni na tolika herojska dela.

Al’ i dalje ne mogu da dokučim u čemu je stvar…

Ne znam, nisam pametna…