Imam problem. Neću da vam kažem koji. Nije kao da krvarim ili tako nešto. Imam problem. Izjavljujem. Glasno. Na glas. Meni, vama i celom svetu.

Kažu da je to prvi korak u identifikovanju problema. Da priznaš da imaš problem.

Eto, ja priznajem. Imam problem.

I ne znam kako da ga rešim. Dotle još nisam stigla.

Bezveze je ćutati o nečemu, o čemu svi onako znaju.

Svetovi mogu da se raspadaju, okeani će da se izlivaju, a ja ću samo da mislim o mom problemu.

Opet sam zaprepastila sebe zlobom moje duše i šta sve izađe iz mene kad pričam o problemu. Neke reči, kao totalna destrukcija, razaranje, koma, paraliza i tako dalje.

Ne sviđa mi se to. Ali u meni je.

Imam problem. Priznajem.

Samim tim što pišem ovo, opet dokazujem da imam problem.

Samim tim što se uvek nekako dođe do određenog razgovora je dokaz da imam problem.

Koči me moj problem, mnogo. Vidim da me koči u nekim delovima. Ne mogu da procvetam na jednoj strani zbog problema.

Imam problem i ne vidim nikakvo kvalitetno rešenje tog problema.

A hoću da se reši.

Hoću kraj toga.

Stvarno hoću.