Ako nešto treba da zapamtite iz osnova psihologije koje učite u srednjoj školi, to nisu razlike između oseta i opažaja (mada možete i to), već klasično uslovljavanje.

To je onaj ludi Pavlov koji se uopšte nije ni bavio psihologijom, ali je otkrio veoma bitnu stvar. Naime, on je proučavao neke pseće žlezde i izvodio eksperiment na psima. Držao je gladne pse u kavezu, i kad god im je donosio hranu, puštao je određeni zvuk. Psima, onda, jer su gladni, normalno ”krene voda na usta”. Epa Pavlov je posle određenog vremena shvatio, da psi uopšte ne moraju da vide ili osete hranu, već samo da čuju taj određeni zvuk, pa da počnu da balave. I tako je otkriveno klasično uslovljavanje. I to je pitanje na svakom kontrolnom ili ispitu iz psihologije.

Kada je otkriveno klasično uslovljavanje, neki naučnici se dosetiše da istraže još neke pojave. Pa su tako uzeli neko jadno klinče i pokazali mu belog pacova. Dete, ko dete, sve mu interesantno, interesantan mu i pacov, hoće da se igra.

E onda su, kada su mu pokazali pacova sledeći put, pustili detetu ”iza leđa” neku užasnu zastrašujuću muziku. Dete se normalno izbezumilo. I tako nekoliko puta. Zaključak: dete je počelo da se plaši pacova, ali ne samo i pacova, već svih belih stvari: zeke, mede, kuce itd. To je emocionalno uslovljavanje. Kapirate princip?

Ja strašno patim od emocionalnog uslovljavanja. I uglavnom mi je vezano za muziku. Ljudi se obično uslovljavaju pomoću zvuka, mirisa, slika, pokreta i tako dalje.

Tako krene da se dešava neka vrtoglava, glupa, strašno nabijena emocijama situacija u mom životu, a u pozadini ide neka muzika, obično, koju volim. I situacija se završi, sastavim se kako se sastavim. Ali prc! Sledeći put kad pustim omiljenu muziku, odma’ se sve emocije vrate. Kao da sam opet tu u tom momentu.

I to strašno nervira. Prvo, zato što emocije sa razlogom mora da izblede, a drugo, zato što mi ponesetaje drage muzike da slušam.

Eto tako, na primer, kad sam otkrila neki divni španski bendić, imena Chambao, desio se onaj zemljotres i kad god ga pustim, ja se vratim u ono veče, osećam se bespomoćno, izgubljeno i kao da mi neko pucao podgrudi. A sranje, jer muzika lepa bre.

I ne znam kako da zaobiđem to uslovljavanje. Ne ide muziku da ne slušam uopšte, jer volim. A nikad ne znaš kad će da te pukne emocionalno nabijen trenutak, pa da znam da isključim muziku na vreme. Il’ da počnem da slušam sranje muziku.

Eto koje ja probleme imam. Samo da se požalim.