Slećemo, bezbedno i na vreme. Frankfurtski aerodrom..pa to ne može da se opiše. To je grad. Ogroman. I da, taj stepen organizacije nisam mogla da zamislim. Ako umeš da čitaš, ne možeš da se izgubiš. Ako si totalni idiot, postoje ljudi na sve strane u uniformi sa ogromnim bedžom na kojima piše MAY I HELP YOU?. Ne moraš ni da znaš jezik, dovoljno je da pokažeš kartu. Nije mi to trebalo.

Jedno dobrih 40 (slovima četrdeset) minuta hoda mi je trebalo do stignem do gejta sa koga sam trebala da poletim u Bilbao. Imala sam još sat vremena slobodno do leta. Tu na scenu stupaju predivne kabinice za pušenje. Kabinice velične dve ili četiri telefonske govornice koje stalno isisavaju dim, šankovi sa pikslicama i ljudi koji puše. Milina. Beskrajno sam im zahvalna na tome.

Moj let za Bilbao kasni. Ja se, prirodno, nerviram. Napokon polećemo posle sa sat vremena zakašnjenja. Pilot nas je ljubazno izvestio da je razlog našeg kašnjenja to što se neko ispovraćao u avionu na letu pre našeg i da su ga temeljno čistili. Koliko li je taj povraćao.

Opet let. Opet nelagodnost. Pucanje u ušima i totalna gluvoća. Slećemo u Bilbao. Prva zbunjenost je što nema pasoške kontrole. Nigde. Evropska unija bate. Nema granice. Stižem do prtljaga, nema ga. I tu se susrećem sa situacijom sa kojom sam se susretala sve vreme mog boravka u Španiji. Španci ne znaju engleski jezik! Retko ko priča neki drugi jezik. I uopšte ih ne interesuje da nauče. Dok sam se sporazumela preko trećeg lica da moj prtljag uopšte ne izlazi tu i gde treba da ga čekam, opsovala sam im sve mile majke na srpskom. Napokon, uzimam prtljag i skačem Ani u zagrljaj.

Sedamo u kola i put Santandera. Sister mi živi u Santanderu, Kantabriji. Ja sam bila pripremljena gde idem, ali malo da objasnim. Kad neko spomene Španiju obično se pomisli na toplo, lepo, opušteno, flamenko i tako to. Kantabrija je na severu. Na obali Atlantskog okeana. Tamo je vreme…hmm….Londonsko. Nikad nisam bila u Londonu, ali zamišljam da je vreme takvo tamo. Kiša, vlaga, MNOGO vlage, vetrovi. U toku jednog dana promeni se više puta godišnje doba. A još je sada i zima. Nema snega, al’ je ‘ladnooo.

Međutim, zbog te klime, Kantabrija je baš prelepa. Ima prelepe plaže, okean, prelepe zelene površine i planine pod snegom (sramota me, ne znam koje su, nisam pitala…prokleta geografija).

Čim smo ušli u kuću, telefoni počinju da zvone. Prijatelji iz bivše Jugoslavije zovu da pitaju da li je stigla rakija. Stigla i rakija i kafa i kore za gibanicu. Dok se ja čovečim, Anka pravi gibu. Stižu gosti. Jede se giba i pije srejovača. Svi srećni i zadovoljni. Kad ostadosmo bez rakije, put pod noge, pa u grad.

Prvi utisak o noćnom životu u Santanderu je to da sve miriše na hašiš. Svaki kafić, svaki bar, svi puše hašiš, ljudi svih godina. Kako mi Ana objasnila, postoje neki ljudi koji uopšte ne znaju da je ilegalno. Ko sam ja da sudim? Baš me pa briga. Odradismo klabing po Santanderu, ja se upoznala sa pivom San Migel, dobro smo se združili, pa nekako stiže jutro, pa ‘ajmo kući.

Na putu do kuće sam se upoznala sa još jednom činjenicom. Da ću se kući vratiti bar 5 kila teža (neću da vam kažem koliko tačno sam se vratila teža, ali opasno sam bila u pravu). Svratismo da hasamo nešto, Ana mi donese neko predivno, božansko pecivo sa nekom piletinom unutra i ja svatih kako raj izgleda.

Sutradan krenusmo u ”sajtsijing”. Santander je divan grad. Za roditelje. Ozbiljno, kontam da bi mi mama i tata uživali ovde. Pun je šetališta i prelepih pejzaža. Prvo smo otišli na Faro. To je ogromna litica, sa svetionikom i spomenikom za žrtve fašista. Razjašnjenje – ne žrtvama poginulim od ruku fašista, već spomenik FAŠISTIMA koji su tu izgubili život. Ludi španci, ali ako vam kažem da su u Santanderu tek prošle tj. pretprošle godine skinuli poslednji Frankov spomenik, onda su neke stvari jasnije.

Na faru postoji jedan divan bar gde sam se upoznala sa rabasima. Pohovanim lignjicama, prelivenim limunom. Divota!

Španci su totalno hedonistički narod. Ceo grad je pun barova. Svaki bar drži piće, hranu – pinćose i tortilje obavezno, apart za cigarete, aparate za kockanje, ogromne televizore na kome se gleda uglavnom neka fudbalska utakmica. Po ceo dan vise po tim barovima. Uđu u jedan, stojećki pojedu nešto i popiju, pa se presele u drugi i tako po ceo dan.

Radno vreme ”ne barova” je neverovatno. Otvaraju oko 12 i rade do 2. Pa u dva prave pauzu za ručak, do 4. Od 4 do 8 opet otvaraju i posle zatvaraju i izlaze po barovima. Uživaju u životu, ali ponekad to može tako da nerviraaaaa. Ne možeš bre hleba da kupiš ujutru, osim ako ne odeš u neki veliki tržni centar.

Tog istog dana sam se upoznala i sa hamonom. U skoro svim barovima oni nekako vise ovako:

Sledeće dane smo uglavnom provodile u šetnjama Santandera i obilaženju barova i kušanju raznih tortilja i ostalih zajebancija. Plaže i šetališta su prelepa. Morala sam da močnem prst u okean i nije toliko slan. Bili smo do parka Magdalena, koji je predivan, ima mali zoološki vrt, tamo sam i imala totalno nadrealno iskustvo gledajući i slušajući Španca koji stoji na steni iznad atlantskog okeana i svira gajde za svoju dušu.

Sličan smo narod, nije da nismo. Volimo da uživamo u životu i da jedemo i pijemo. Ali stepen civilizovanosti, da ga tako nazovem, ne može da se poredi. Na ulicama nema đubreta jer ga retko ko baca. Ali se sve čisti non-stop. Po kamionu koji odnosi đubre sat može da se navija. Niko se ne švercuje busom. Srednja i zadnja vrata u autobusu služe za izlazak putnika i nikome ne pada na pamet da tu uđe. Sramota me što ovako banalne stvari pominjem, ali to su stvari koje sam primećivala. Primetila sam odakle dolazim, kad vidim nešto na ulici i pomislim zašto ovo nije ukradeno, razbijeno ili demolirano. I stidela sam se sebe što mislim tako.

Nego da se vratim na hranu i sa čime sam se još upoznala. Ana je fenomenalna kuvarica pa me je upoznala sa langostinosima. To su kao mali jastozi, škampi, tako nešto. I način na koji ih je spremila su da umreš. Nije mi bilo teško da se bakćem i da ih čistim jer ta harmonija ukusa je…le le… Spremale je i buritose. Iako ima neke sastojke koje ja ne volim, po sledećoj fotografiji možete videti da uopšte nisam imala problema sa time

Nastaviće se…..