Ne umem da mislim ovih dana. Tj mislim o par istih stvari, ali pošto ništa nisam smislila, tako sam zaključila da ne umem da mislim.

Prvo, hladno mi je. Strašno mi je hladno. Imam grejalicu iz osamdeset i neke, ali ni uz njenu zdušnu asitenciju ne umem da se ugrejem, prsti mi se skočanili, jedva ovo kucam. Da smislim kako bolje da se ugrejem ne znam. Osim da se preselim u toplije krajeve.

To je druga stvar o kojoj mislim. O preseljenju u toplije krajeve. Ni to mi ne ide. U stvari ide, ali mnogo sporo, a kako je krenulo, nema ništa od toga.

Hoću posao. Nema ga. Sada idu ova otpuštanja po javnim preduzećima, tek sada neću se nikad zaposlim. Veze nemam, roditelji više mogu da mi odmognu nego što mogu da mi pomognu zato što su takvi kakvi jesu i zato što su to što jesu (mnogo ih volim zbog toga, ne shvatite pogrešno). Pisala cv, pomogla mi Ana, treba da se nakanim da ”nudim svoje usluge”

Mislim i o tome kako nemam dečka, paaaa već neko vreme, frustrirajuće je to, kako ‘oću nekog i sitnu decu, ali ni tu ništa nisam smislila. Pa maštam.To bar mogu.

Mislim i o tome kako ne volim ovu zimu i zato sedim kući, i mislim kako ću zbog toga opet da se ugojim, a to mi se nikako ne sviđa, a treba da se šetam negde, a kako da se šetam kad mi ‘ladno i ne volim.

I tako o tome mislim, a dok sve to mislim, slušam ovu pesmu jer mi se mnogo sviđa i tako…