Jutros mi se mozak pretvorio u kašu. Lepo mi se oči otvorile, ja da ustanem iz kreveta kad ono – fut. Mozak uopšte ne daje informacije rukama i nogama da rade. Samo se tresu. Strovalim se nazad u krevet.

Posle nekog vremena probam opet. Isto. Trese se bre. Neće me nose noge. Opet nazad u krevet.

Napokon uspem da ustanem. Istostiram nešto da doručkujem i da vas čitam. Posle odustanem. Kažem ( ne kažem, nego pomislim) ne mogu više. Ja ne mogu više da jedem?! Nemoguće, neverovatno, žalosno i tragedija.

Tako moj kašasti mozak krene da priča sa nekim turčinom koji me je obavestio da je njegov ”open penis” 21 cm. Onako kašasta dok sam našla gde se ljudi blokiraju, onaj mi napisa još nešto.

Posle sam malo pričala sa Anom. Svirala mi gitaru i pevala. Malo mi se zgrušao mozak.

Odem do uputstva koje mi mama ostavlja svaki dan da obavim, odem, malo sve pogrešno uradim.

I stoje mi sudovi, i kuća treba da se usisa i ja treba da se istuširam. Al’ ne mogu. Sve stojim u mestu tj sedim ispred ovog komjutera buljim u jebemliga šta i slušam Everlast. Everlast cool!