Kako gde odem danas, kod Zelene, Šapke i naravno Mahlat, svi nešto pišu o muško – ženskim zajebavancijama, odnosima, ćurkama, ”raspodeli” moći i tako to. Pa i mene malo zasvrbi i ja to da lanem nešto po tom pitanju.

Od kad znam za sebe uvek ima ono da je ovo muški svet, da oni vladaju svetom i da je muškarac glava kuće. Pa se negde u međuvremenu pojavilo ono da je muškarac glava, ali da je žena vrat. I da žene mogu da vrte muškarca kako ‘oće, da će ”zbog radi” sexa muško da se pretvori u najvećeg tupsona i gluponju koji će zvezde da poskida zbog žene. A i ne samo zbog sexa. Literatura od vajkada, kao i moderna umetnost – film, je puna muškaraca koji idu na kraj sveta bore se sa aždajama, vetrenjačama, bandama razbojnika radi srca dame u nevolji.

Ja ne znam majke mi da se snađem tu i šta da mislim. Znam da postoje mnogo dobri muškarci koji su obično sa nekim rospijama koji cede život iz njih. Znam one malobrojne, kao što su moji ludi roditelji, koji funkcionišu normalno, vole se, poštuju, slušaju posle sto godina provodenih zajedno.

Ali… ja ne znam. Osim prvog (ozbiljnog) momka koga sam imala u životu, svi ostali su me zajebavali kako su znali i umeli. Ja stvarno mislim da sam super devojka. Ozbiljno. Jes’ da mnogo lajem i da ”ne dam na sebe”, ali postajem ćurka kad sam devojka. Totalna. Ja ću da se polomim da ti učinim sve. Ja ću da se bijem sa aždajama i vetrenjačama da bilo sve približno savršeno. Ćutaću kad ne treba da ćutim, pogaziću sebe kada nikako ne treba, igraću pipirevku oko tebe, donosiću ti doručak u krevetu… Shvatate sliku? Verovatno zbog toga su me i zajebavali. Nemam pojma, u mom svetu je to osobina za poštovanje (mislim to što se trudiš da nekome, koga voliš, ugodiš), a ne za zajebavanje.

Drugo, one igrice – sad te zovem, sad te ne zovem, držim te na ledu, ovo – ono, nikad nisam umela da igram. Ja ako hoću da te čujem i da raspravimo nešto, ima da te izvučem iz tvoje mišije rupe i ima da se objasnimo.

Ne umem da flertujem. Ne umem da pričam dvosmislene pošalice i neke mudrolije. Ne umem da napišem ljubavni i slatki sms. Ali umem da ti kažem da te volim. Čisto i jednostavno. Umem da prekopam svet da nađem nešto što je tebi potrebno. Umem da reorganizujem ceo moj svet da bi se oboje osećali prijatno.

I da…šta sam htela uopšte? Pa ništa, samo malo da seruckam o ovome. Ja žene koje kontrolišu muškarce ne poznajem. Poznajem parove koji funkcionišu normalno i njima najiskrenije zavidim. I poznajem muškarce i parove, gde muškarac, da izvinete, drka ženu kako stigne. Gde nikad ničim nije zadovoljan, gde uvek hoće još, gde isisa svaki život iz nje, gde je zajabava, ne poštuje, ne zove, a sebi daje za pravo da je svojata, kontroliše njen život i bude apsolutno đubre prema njoj.

I ništa mi nije jasno. Na sve to znam predivne, predobre tipove koji nemaju curu iz jebemliga kog razloga. Onaj trip – svaka riba mora da padne na lošeg momka?

Razumem, bila sam poster girl za tu ”organizaciju”. Ali bre to dopizdi. Nego kako dopizdi. Ja ne znam šta druge žene hoće. Znam šta ja hoću. Sigurnost. Da me neko poštuje. Da voli moje ”bubice”. Da ne želi nikad da ih uguši. Da želi još i da ih pojača. Tako nešto. A to je u svakoj mojoj vezi bilo tako daleko.

Danas, koliko sam ja primetila, devojke privuku tipa time što su svoje, ”lude i otkačene”, kad dobiju tipa, moraju da izgube svoj identitet da bi ostale sa njim.

I meni više ništa nije jasno…

Da li je moguće biti ćurka i kučka istovremeno? Verovatno jeste. Ne znam.

Izvinite, skroz sam nepovezana, ali krenuo me onaj moj kognitivni haos.

Ogorčena sam. Sve više i više razgovaram sa divnim ljudima, muškarcima i ženama koji su strašno usamljeni, a ako njih svi neki bilmezi i bilmezKe (izmislila sam i reč).

I gde se povlači granica? Koliko sebe čovek može da izgubi da ne bi bio usamljen? A istovremeno koliko može biti usamljen da ne poludi načisto?