E sad pošto ja ne mogu samo sliku da stavim, mislim mogu, ali treba mu kao neka uvertira, na primer neki tekst, pa ajde da stavim neki tekst.

Tool je moj omiljeni bend. Tako da kada sam te 2007, početkom godine čula da gostuje u Beogradu, odma’ sam se zaputila kod mog oca i lepo ga pitala da li će mi dati novac, ma koliko da košta, ili da prodajem bubreg. Dobar mi tata, pisala sam vam o njemu, voli on mene i moj bubreg. Rekao naravno, nema problema. A i te godine njemu dolazio bend njegovog života The Rolling Stones, pa razume te potrebe.

Elem dočekasmo septembar (valjda). Skupismo se nas nekoliko kod Goye i njegove značajnije polovine, u tadašnjem stanu, koji je bio značajna baza za vreme mog studiranja. Ne znam da li bih preživela neke dane da nije bilo Goye i R. Čuvali su me kao dete, od spavanja tamo, preko tešenja i prostog i jednostavnog hranjenja mene. Hvala im, usput. Znaju oni to.

I tako smo tu, neko društvance, malo pijemo tekilicu, malo se smejemo, šalimo i sve ono što mladi rade. Znate da sam ja malo kontrol frik? E takva sam sa razlogom. Terala ja njih da krenemo ranije, da krenemo, da se na vreme namestimo na ulazu, ma jok. Kad smo stigli. Haos, gužva. Organizacija – haos. Nisu otvorili kapije na vreme, punktovi i kontrole na sve strane, pet pretresa, jerbo pevač pomenutog benda ima neke fix ideje da duvanski dim šteti njegovom prelepom glasu (Maynarde volim te, ali seronja si), pa su nam svima oduzeli cigare na ulazu. Meni nisu, jer se nije rodio taj koji će meni da otme cigare.

I tako se na ulazu stvori ogromna gužva. Ja tada baš počela da patim od onih mojih divnih napada panike, pa sva ona gužva, stiskanje i pritiskanje, ja dobih jedan, pa preko onog piva i tekile ja kloknuh jedan bromo lek da ne paničim među onoliki narod.

Oteg’o se taj ulaz na koncert, masa sve nervoznija, stiska se, psuje, sve u svemu neprijatna situacija. Odjednom, mi čujemo ispred kako unutra počinje koncert. E tu je postalo zajebano. Kad stampedo jurne. Nebitno da li patite od nekog F, u svakom slučaju mora se userete od straha da vas ne pregazi masa. Nekako me dogura masa do prvog ulaza, a naša policija je imala genijalno idejno rešenje da stavi barikadicu, ogradicu sa onim šiljcima, da neko pogine i povredi se. I tako se ja zakucam na te šiljke, pritiska me masa odpozadi, držim se za nešto da ne izginem napred, jedan od tvoraca tog idejnog rešenja me vuče napred. Tu se ja lepo derem na njega da ću poginuti ili ostati bar teško povređena ako pređem preko toga i bilo malo povuci potegni i nekako ja prođem tu, malo desno. Ali bez jedne patike. Pa sam nekako uspela da se presamitim i spasim i patiku.

Pa onda 5 kontrola za bombe, upaljače, drogu i naravno cigare. Ništa mi nisu uzeli.

Koncert! Šta da vam pričam. Uživala svaku sekundu, čak se i seljački malo rasplakala na kraju. Jebi ga, ipak je to Tool. Posle smo završili ispred kioska pijući pivo. Sećam se, ‘ladno bilo. No, vredelo je sve.