Otključavam vrata zgrade i ulazim. Ispred mene iskače klinac:
- Jel’ idete liftom?
- Ne, ali ako se bojiš ili lift ne može da te povuče, ići ću.

Ulazimo u lift.
- Na koji sprat želiš da ideš?
Pritiska dugme broj 6, okreće se prema meni, nasmejan:

- Ja sam Aleksa, i imam 6 godina
- Zdravo Aleksa, ja sam Ivana. Kod koga ideš?
- Aaaa nigde, ja ne živim ovde
- Pa šta radiš ovde?!
- Pa vozim se liftom
- Pa gde živiš?!
- Tu ispred
- Gde su ti mama i tata?!
- Na pos’o
- Ko te čuva?!
- Deda i brat
- Pa gde su oni?!
- Pa brat je izašao negde, a deda spava

U tom trenutku stižemo na 6 sprat, ja pritiskam dugme za prizemlje. On me gleda uzbuđeno i upitno

- Šta me gledaš, vraćam te gde sam te našla!

Izlazimo u hodnik.

- Aleksa da ideš pravo kući. I ovo liftovi su opasni, stalno se zaglavljuju. Gledaj da uvek bude neko sa tobom kada se voziš. Važi?

Klima glavom i istrčava napolje. Ja stojim ispred ulaznih vrata i gledam ga dok ga ne izgubim iz vidokruga. Za svaki slučaj.