Juče, vraćajući se kući, vidim dva tipa, pored dečijeg igrališta kako vrše nuždu. Malu. Nit’ su se sakrili u neki žbun, niti stali uz neko drvo. Samo tako stali. Jedan sa leve strane, jedan sa desne. I da, bio je dan. Sunce, i deca na tom igralištu. Dva tipa nisu klinci, već ljudi od pedesetak godina. Ja nekako, prođem između njih, jer moram, a oni 5 metra za mnom išli i objašnjavali jedan drugom kako bi postupali sa mnom da me do’vate.

Pre neki dan krenem u prodavnicu, vidim sve kante za đubre u horizontali. Neko ih sve oborio. Đubre na sve strane, kučići razvlače kupuse, uloške i ko zna šta.

U prodavnici, kojoj sam se prvobitno zaputila, stojim u redu sa još pet ljudi, a prodavačica (kasirka) kojoj je posao da nas usluži, stoji, priča mobilnim telefonom, smeje se i ne obraća pažnju na nas. Svi ćute, gledaju gore, dole, u stranu. Ja izlazim i psujem. E neću tu da kupujem, neću!

U Boru juče bio sindikalni štrajk povodom malverzacija koje se dešavaju ovde. Najavljen je i danas. U Boru se te malverzacije dešavaju već duuuugo vremena na potpuno isti način. Lopovluk i pljačka na najbezobrazniji mogući način. Tip, koji je u opštini, ima dve –tri firme, preko kojih dovodi ”estradne” umetnike da peva po trgovima za razne manifestacije, džabe. Fut džabe. Plaća ih opština, po ceni neopisivo većoj nego tržišnoj. Opština jednako ljudi. Tj pare idu iz našeg džepa. Da me ne bi napali da pričam gluposti, sporni ugovori se mogu naći na opštini, mrzi me tačno da tražim gde, ali tu su.

I to se ponavlja. Opet. Bor nema para, bukvalno nam grad ode u bankrot. Ljudi se žale, nezadovoljni su. Ja pokušala nešto da uradim, zajedno sa nekim ljudima. Išla sam od vrata do vrata da skupljam potpise da se smene. I skupili smo. Sad što oni to zaboravili i zaobišli zakon, kao što ga uvek zaobilaze, nema veze. Organizovala sam neku žurku da angažujem omladinu i mlade ljude. Ta žurka mi je donela više problema nego što sam mogla da zamislim. Od tada sam počela da promivišem alkoholizam i promiskuitet i da me svaka budala proziva gde, kako i zbog čega hoće.

I gde mi je ovde poenta? A pa u ljudima. Nezadovoljni su, ljuti ali su istovremeno nezainteresovani, nepristojni, glupi, inertni, nevaspitani i ne znam šta još. Hoće da sve neko uradi umesto njih.

Pa kako bre da vas ne pljačka neko kada ne umete da stanete za sebe?! Kada puštate da vas gaze! Da vam nismo došli na vrata ne biste ni znali da vas neko pljačka! Da vas nisam vukla za rukav da vam pričam, ne biste znali!! Niste se trudili da saznate! Samo ste nezadovoljni, ali umete da pišate po igralištima, da bacate đubre i budete neradnici!!

I dok budete takvi, ima svi da vas muzu! Ne možete ništa da promenite dok ne promenite sebe, a to se, plašim, nikada neće dogoditi.

Meni samo žao mene, i svih meni dragih ljudi koji imaju dovoljno mozga i pameti da shvate šta se dešava, a zaglavljeni su ovde. Stvarno mi žao!