Sestra mi je u Španiji, nisam je videla od maja prošle godine.
Dogovor je da na leto odem tamo i ostanem nekih 15 – 20 dana, možda i mesec.
Mama i tata već slupljaju pare za kartu.
Ja se psihički pripremam da letim avionom i promenim dva, pošto imam nenormalni strah od visine. A i ne razumem se u fizike i mehanike i nije mi jasno kako tol’ki komad nekog metala(?) ili već čega može da opstane u vazduhu. A pošto ja to ne razumem, imam sopstvenu teoriju kako avion može da leti. Naime, avion leti na kolektivnoj volji svih prisutnih u istom. Oni veruju da avion može da leti i zato on leti. Ja, pošto ne verujem u pomenuto, ima da poremetim ravnotežu i on će da se sruši. Sad vi vidite kako je meni, i ako znate gde ima da se kupe sedativi za gorile, recite mi.

Nego, da bih otišla do sister, jedna od stvari koja mi je potrebna je i pasoš. Odoh pre neki dan da se raspitam šta mi je sve potrebno za biometrijski pasoš republike Srbije i zapišem sledeće:

1. važeća lična karta – IMAM
2. stari pasoš (plavi) – IMAM
3. državljanstvo – NABAVIĆU
4. izvod iz matične knjige rođenih – NABAVIĆU
5. taxa 1 – 2000 dinara – PLATIĆU
6. taxa 2 – 200 dinara – PLATIĆU

Ponedeljak, ja se zaputim do opštine ne bih li izvadila gore pomenuto državljanstvo i izvod. Ulazim, red pristojan. Njih petoro treba da rade. Vrlo uslovno rečeno ”rade” njih četvoro. Samo jedan od njih radi na izvodima i državljanstvima. Ostale ”rade” nešto drugo. Svi mi u redu čekamo za izvode i državljanstvo. Dobro, čekamo. One tri – jedna razgovara telefonom i smeši se. Drugu znam, žena nekog kvazi političara u čijoj sam ja stranci pre iks godina radila neku administraciju. Tada bila nezaposlena. Vidim dosađuje se, pa cepa neke papire po perforaciji. Ona treća nit’ priča telefonom nit’ cepa papire, sedi ko kip. Mora da joj je mnogo dosadno. Nijednoj ne pada na pamet da pozove nekog od nas iz reda, da ubrzaju proces. Jebi ga, nije njihov posao.

Uredno dođem na red, popunim zahtev, na mestu gde pita zašto mi treba ja naivna napišem ”za izdavanje pasoša”. Malo kasnije saznam da sam mogla napisati da je za potrebe fakulteta i da ne bi plaćala taxu od 790 dinara.

Završi meni čovek izvod i državljanstvo, da mi papirče i reče mi da uplatim tu taxu. E sad, u opštini se nalazi na dva metra od mene ogranak pošte gde ja to mogu da uplatim, ali ne! Nemam para kod sebe, jer mi tata radi u banci i on mi je rekao da sve te taxe uplatim kod njega. Tj, on da ih plati.

Odgegam se do banke, koja je doduše 5 minuta odatle. U banci red. Sada, jeste da sam mu ćerka, ali meni uvek bilo neprijatno da stanem preko reda, pa i tu lepo uredno stanem u red. Dođem na red. Uplatim. Uzmem uplatnicu. Vratim se u opštinu. Još veći red. Onaj jedan što radi, nema ga. Otišao čovek na pauzu. One tri trepću i dalje. Ja popizdim. Opsujem nešto, izađem ispred da pušim, psujem još malo. Brzinom svtlosti izdimim cigaretu, vratim se unutra besna sa ko zna kakvom facom. Gospodin portir koji zavodi red, govori ljudima kako da stoje u red, disciplina mora da se zna. Pogleda mene onako ljutu, pita me što stojim tu gde on nije rekao, ja mu ljutito kažem da čekam i da ću čekati narednih pola sata da dam uplatnicu da bih uzela dva papira. Kako li sam ja to rekla, ne znam, ali on je odmah prešao na ”Vi”, uzeo uplatnicu i brzo, veoma brzo mi doneo izvod i državljanstvo.

Prvi deo operacije vađenja pasoša uspeo. Vratim se kod tate u banku da uplatim druge dve takse za pasoš. Opet red. Stanem. Sačekam. Uplatim tj izdiktiram uplatnice, odslušam par jeftinih šala od strane klijenata banke kako ja ništa ne plaćam i zaputim se spremna, sa svom dokumentacijom u SUP.

Naravno, red. I neko obaveštenje da ako ne želite da sačekate red, možete da zakažete predaju kod referenta. Referenta nema. Zakucam se ja u red, baš iza čoveka koji familijarno čeka sa sve ženom i sitnim detetom. Svako ko uđe, ostane najmanje 25 minuta. Majke mi mi nije jasno. Valjda tu samo predaš dokumentaciju, slikaš se i daš otiske, a posle se valjda sređuje ostatak. Ali ne! Ovaj tip radi sve, odma’.

Taman završi neko, neko uđe preko veze. Taman završi taj preko veze, uđe neko ko ”ima zakazano”. Završi taj, dođe neko ”samo da podigne pasoš”. Prođe tako prvih sat vremena, ja se razmišljam, ako se zakazuje, da li je onda ceo taj dan pun ili da čekam. ‘Ajde sačekaću, nemam obaveze pre 4, a tada će valjda doći druga smena.

Drugar u čekanju, bulji kroz neko staklo i vidi da ima ljudi zakazanih sve do 14 h. Ja čekala još malo. Još jedno sat vremena. Gospodin koji radi, krenuo u wc. Pristojno ga pitam kada počinje druga smena, on kaže da ne radi druga smena jer je kolega na odmoru. Ja se bespomoćno nasmejem i pitam kako mogu da zakažem. Kod njega. Dajem mu ime i prezime, a on me pita da li sam ja ćerka istog onog mog tate koji radi u banci. Jesam. Aj će proba da me ”progura” sutra. Kažem ne hvala, hoću da zakažem. Onda u sredu u 9.

I tako sam ja zakazala da PREDAM dokumentaciju za pasoš u sredu u 9. A to je samo pasoš. Ne mogu ni da zamislim kako će biti kada budem vadila dokumentaciju za vizu, pa zakazivanje u ambasadi, pa oni avioni što lete ili ne lete…

To be continued…