Imala sam juče neki text u glavi koji sam želela da oblikujem i da vam ”dam”. O ljubavi je. Baš lep. Samo što se sada uopšte ne osećam ljubavno. ‘Em što smo se lepša polovina i ja sinoć malo svađali do kasnih sati, ’em nas je neki I D I O T probudio telefonom jutros u 15 do 9.

– zvrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrr!!!!
Ja bunovna:
– Mm?
– ‘Alo! Jel’ ti tu tama, mama?
– Mmm…dobro jutro, ko je to?
– Maaa čika X, odozgore, jel’ su tu?
– Ne znam, sačekajte da pogledam
Onda mi je još nešto pričao, dok sam ja tumarala do drugih soba
– Ne znam, spavam, mislim da svi spavaju, sačekajte
– A baba?
– Sačekajte da pogledam
Nalazim budnu baku i predajem joj slušalicu
Ključam
Baka budi mamu i daje joj slušalicu,
Radilo se o nekim jajima koje je želeo da donese
U 15 do 9!
ZAŠTO?!
ZAŠTO neko misli, da ako je on budan subotom ujutru u 15 do 9, da su svi ostali budni?

Ja popizdelaaaaaaaaa, lepša polovina traži, kafu i sok. Ljuta sam na njega. Bez razloga. Pa i njega iznerviram. Mama se probudila, pita da idem sa njom na pijacu. Ići ću.

Samo da se probudim. Da me malo niko ne dira.
‘Oću majke mi, biću fina.
Dajte mi samo pola sata da ćutim i da mi se niko ne obraća.

P. S. Lepša polovina mi upravo objašnjava kako će i on da bloguje…
O ljubavi kasnije…
malo kasnije…
mnogo kasnije