Život je dobar u poslednje vreme, da ne ureknem što bi rekao naš narod.

Stvarno jeste, krajnje je i vreme bilo.

Sve se složilo na svoje mesto, sve ono što me je mučilo, oko čega sam se brinula i patila, samo se odjednom namestilo kako treba.
I srećna sam i zadovoljna. I naravno, ne bih ja bila ja, kada zbog tolike sreće ne bih malo strepila da se ne sruši neki meteor na mene. Ali to su moje prirodne paranoje koje me održavaju ovako šarmantnom.

Što se tiče te sreće, nije baš pala sa neba. To sam isto naučila kroz ovaj moj proces odrastanja, koji ste vi dobri ljudi pratili sa mnom ovih godina. Morala sam ja da odrastem, da shvatim da tu sreću zaslužujem, da rešim sama sa sobom šta tačno želim, a još bitnije šta ne želim.

Da ne budem pogrešno shvaćena, nemam ja pojma ništa, to je jedino čega sam svesna. I tek treba da učim koliko nemam pojma i za deset godina ću verovatno pisati koliko sada nemam pojma i koliko sam smešna i naivna bila. Ali to je valjda okej.

A sada malo o tome šta me čini srećnom. Moj čovek me čini presrećnom, divan mi je. Voli me i poseduje ono neverovatno strpljenje i smirenost koje je neophodno svakom ko ima posla sa mnom duže od 2 sata sa mnom. Dobro je tu sve, za sada. Nadam se da će tako i ostati. Ozbiljni smo u toj nameri, živimo zajedno, baš skoro sam čula i da smo venčani. Eto, toliko nas ”ozbiljno” gledaju ljudi. Zabavno mi to.

Drugo, radim već neko vreme. Radim u vrtiću koji radi na engleskom jeziku. Radim u jednom divnom kolektivu, posao koji volim, na način koji mislim da je ispravan i koji mi prija. I tu sam veoma zadovoljna. I otud naslov ovog posta. Hoću da vam pokažem gde radim, hoću da kažete ljudima gde radim, ako je nekom potrebno da upiše dete u vrtić, da razmisli o vrtiću STEP BY STEP

To je jedan lep vrtić u kome učimo, rastemo, igramo se i uživamo zajedno. I zaista je mnogo lepo, meni koja radim tamo, a zamislite tek deci. Stoga, ako znate nekoga kome je potrebno lepo, sigurno mesto za svoje dete, pozovite, dođite i vidite kako je to kod nas. Verujem da će vam se svideti.

Prvo, kod mene ima svašta, ali o tome neću da vam pišem sada, neki drugi put.

Ono što je bitno, to je da sam u žiriju na konkursu za najbolji blog tekst ili seriju tekstova o alkoholizmu naziva Flaša nema dno.

Imam i ja priču o alkoholu, i više priča, jednom ću ih ispričati, ali ne sada. Ne bi bilo fer jer nemam prava da učestvujem u konkursu kao žiri. A priče su stvarne, teške, potresne, prikazuju srž problema. Neke imaju srećan kraj, neke ne. I znam da i vi imate takve priče, jer je ta bolest tako česta, da se uvukla u našu svakodnevnicu kao kulturni obrazac.

Pišite, učestvujte u konkursu, ispričajte vaše priče kako bi, barem malo, podigli svest o toj opakoj i podmukloj bolesti.

Više o konkursu možete pročitati OVDE, a očekuju vas i neke veoma lepe nagrade

Malo sam ljuta ovih dana, jer mi se čini da nisam baš normalna. A to nije prihvatljivo, jer ja celog života tvrdim da sam ja najnormalnija osoba koju znam i da sam toliko obična da je to ljudima neobično.

Prvo, imala sam dodir sa televizorom proteklih nedelju dana, tu i tamo sam uhvatila neke vesti i shvatila da od trenutnih političkih figura, zdravorazumski gledano ja treba da najviše poštujem Tomu Nikolića sada. A to ne treba da bude normalno u mom životu. Da pojasnim, ako gledamo od pre koliko dana kada se finalizovali izbori, čovek je rekao jednu stvar i tu stvar je ispoštovao. Svi ostali, su uspeli da zaborave šta su rekli (primer: neću da budem premijer nikako – ipak hoću). I ne samo to. I to nije normalno, i ja neću tako nešto da mislim.

Ko je shvatio šta sam ovde htela da kažem, shvatio je. Ko nije, neće. Ne mogu posle da se raspravljam po komentarima.

Drugo, posao. Plakaću, majke mi. Ove godine punim jebenih 28 godina, a mama i tata mi još uvek pomažu. Kada ću ja biti u stanju da pomognem mom fiktivnom detetu, kada nisam u stanju sebi da pomognem?
Ne postoji konkurs, sajt za zapošljavanje koji ja ne prevrćem dvesta puta dnevno. Kontam da me neke firme znaju samo po imenu i da mi se smeju. I to pričam samo o privatnim firmama.

Državne, u mom slučaju – većinom škole, rade po ovakvom principu. Pre 2 – 3 meseca zovu mene sa Zavoda i kažu mi da ta i ta škola traži pedagoga. Ja padnem u nesvest od neverice, daju mi broj telefona da se javim sekretaru škole. Ja se javim, ljubazno me obaveste da im pošaljem CV jer direktor želi da pogleda sve nas koji smo na Zavodu iz te opštine. Pošaljem, i naravno ništa. Ali, evo, pre par dana, znači posle toliko meseci, izašao je zvanični konkurs za to radno mesto. Da se prijavim, ne pada mi na pamet, jer je još pre dva meseca neko krenuo da radi tamo, i sada se izbacuje konkurs samo da se potvrdi.

Nemam, bre, ja toliko para da trošim na preporučena pisma i povratnice. Znate li vi, da žena koja mi overava dokumenta u opštini, već tri godine, kada je moja majka poslednji put otišla, rekla NIJE MOGUĆE DA JOŠ UVEK NIJE NAŠLA POSAO?!
I pitam ja vas, da li sam ja normalna? Je li vi meni verujete, da iako dajem sve od sebe, prijavljujem se stalno, ne gubim vreme, volontiram i stičem iskustvo, zovem sve žive i davim za neku vezu, jednostavno više nemam nade da ću ikada naći posao.
Samim tim, nemam nade da ću ikada moći da organizujem život, da nekada imam porodicu, daleko bilo stan, i onda kada mi jednog dana umru roditelji, jer jebi ga, ostareće i to je normalno, umreću i ja od gladi jer nemam od čega da živim.

I sad vi meni kažite, šta ja jebeno da radim? Kada dajem sve od sebe, a i više, ali jednostavno nemam VEZU. Šta ja da radim?

Imam obožavatelja. Ili fana mog pisanja. Ja sam, vas koje me čitate, vas petnaest plus moja mama, uvek nekako zamišljala kao ljude koje znam i to je to.

Međutim, ispade da me čitaju još neki ljudi, eto tako čovek moj ima kolegu koji me čita, a ne znamo se. Mislim, sad se znamo, jer izlete ispred mene jednom ”ivanizmi, brate, ti si car, piši, što ne pišeš?” i ja sam onda razmišljala o tome. Ejj bre, ako on postoji, postoji još takvih par, koji tu sada pate što ja ne pišem. Ja imam obavezu i odgovornost da ih snabdevam mojim mislima.

Jasno vam je da se zajebavam malo.

Bila neka frka oko bloga pre par dana, nešto malo nestajalo, i odjednom mi bilo žao. Mislim se, nije kao da ću da pišem ponovo, ali to je moj blog, moj život, žao mi da nestane. Jeste, kada čitam unazad ima nekih tekstova, od koji me malo sram, ali to je valjda normalno. I tu moji bliski mi svi rekoše, kako nećeš više da pišeš? Pa ja rekoh, ajd’ i da napišem nešto.

Elem, kao egomanijak, da se vratimo na mene i šta ja sada tu imam da vam kažem.

NIŠTA POSEBNO.

Ja sam razmažena. Do bola, bre. Zašto sve nije kako hoću i kad ja hoću. Kada imam para, nemam ljubav, kada imam ljubav nemam para.

U Svratištu jesam, prešla sam u drugi program, to je neki part time, ima neka lova, ali više simbolična nego za život. I volim to, i tamo sam. I imam divne situacije i priče odande, ali sam vezana ugovorom o poverljivosti i ne smem ništa da vam pišem.

Tražim posao. I ako ne umrem od tog procesa ili padnem u depresiju, ne znam šta će se dogoditi. Toliko poniženja, to je neverovatno.
Državne firme me ne zarezuju, vezu nemam, ne postojim. Ako hoću da radim kao sekretarica, mogu, za 200 evra, jedno 6 ili sedam dana u nedelji po 10 sati. Na jednom radnom mestu su mi ponudili velikodušnu platu od 10.000 hiljada. Ne lažem vas. Uplašila sam se u trenutku da ja neću morati njima da platim što sam uopšte došla na razgovor. Juče sam stajala 40 minuta na kiši i hladnom, u redu od nas dvadeset, gde su na razgovor puštali po jednog. Otišla sam, nisam sačekala do kraja, da se ne bih rasplakala tamo pred onim ljudima.

Izdržavano sam lice. Od mojih, od čoveka i od siće koju primam. I ne umem da se naviknem na taj parazitski način života, osećam se kao govno i koegzistiram nekako sa tim, nadam se da će biti bolje. Ali iskreno sumnjam. Osećam se nepotrebno, beskorisno, glupo, i debelo, naravno.

I nisam izašla da glasam. Prvi put od kada sam napunila dovoljno godina da mogu da glasam. Lomila sam se oko toga mnogo dugo. Uvek sam ja bila ta koja je koristila argument ”ako ne glasaš, nemaš pravo da se žališ”. Čovek ima drugačiju filozofiju, da nemaju pravo da se žale, oni čiji su na vlasti.

Lomila sam se dugo, ali sebe da nateram da dam glas nekome od ponuđenih izbora nisam mogla. Prokleta sam poznavanjem untrašnjeg funkcionisanja stranki jer sam radila za njih, i ne mogu. Znam šta sve stoji iza i ispred i muka mi je od toga. Jebi ga, jednostavno nema kandidata. A za manje zlo više neću da glasam.

Ne osećam se bolje zbog toga, isto kao što se ne osećam bolje što ne prihvatam poslove za 200 evra. Trudim se kao da održim dostojanstvo, ali ne znam kako ga održavam kada se samo sve više i više osećam kao govno i ne živim baš najbolje. Razmišljam o tim paradoksima i nisam još uvek smislila ništa pametno.

Nije sve tako mračno kao što deluje. Imam čoveka, divan mi je. Imam roditelje, porodicu i prijatelje, i neverovatan sistem podrške u svemu, i to je, jebi ga, ono što je najvrednije.

Ali je teško. Ove godine punim 28 godina, a moj život još uvek nije krenuo, još uvek nisam sposobna da brinem sama o sebi, i ne mogu da planiram ništa i da izvodim ništa, jer nemam jebenih para. Ne može život da mi krene u pravcu kome hoću. Tužno je kada daješ sve od sebe, nadljudske napore, ali jednostavno ne ide.

I šta radim? Igram loto i grebem srećke. Majke mi. To radim. Jednom sam ubola peticu na lotou. Oko sto evrića. Tuga je, da nedelju dana nisam imala gde da je podignem, jer niko nije imao ni toliki pazar da mi isplati.

Eto, to ima kod mene. A vi ako imate neki posao za mene ili neku vezu za posao za mene, javite.

Posvađali se juče čovek i ja, onako prvi put za ozbiljno. Izašli smo iz one faze kada smo najlepši i najpametniji, pa došlo vreme i za to.

Prvo, moram da vam objasnim čoveka. Ako nekako možete da zamislite moju potpunu suprotnost, to je on. Koliko sam ja glasna, besna, otvorena i neurotična, toliko on nije. On staložen, miran, povisi glas kao halejeva kometa, ’ladovina i onako, povučen, za sebe.

E problem je zbog tako nečega i nastao. Em jutro, a ja sam ujutru po zakonima univerzuma nadrkana do bola, em nisam imala onih sat vremena da se očovečim, nego smo jurnuli odmah, em smo jurnuli pravo kod lekara, a znate kako ja obožavam naše zdravstvo.

Stigosmo, čekamo, i ja naravno počnem nešto da šišitim, kenjam, pametujem i već sve što radim da se oslobodim svojih frustracija. Čovek, kao čovek, krene racionalno da mi objašnjava, a mene to samo još više nervira i pravi me još nadrndanijom. I kažem mu, ’aj ti lepo idi ako ćeš da budeš takav, ne pomažeš mi. I on ODE jebote! Tu se ja naljutim, lele, kako sam se naljutila. Al’ ćutim. Prođe i to sve, ceo dan ja sam ljuta, prođe me usput i nisam više tako ljuta, al’ tvrdoglavo moram ja da se raspravim.

I dočekam čoveka sveže sa posla i krenem da mu objašnjavam što sam ljuta (iako više nisam ljuta uopšte). On, fala bogu ne razume. Meni nije jasno kako on ne razume da nije trebao da ode kada sam mu ja izričito rekla da ode i kako ne razume da ja nemam pojma kako je on trebao da se ponaša, ali da ’’se ne ponaša tako kako se ponašao’’. Mislim stvarno.
Vrtesmo se mi tu pakakonerazumeš, nerazuemem nemojdasitakoiracionalnaštahoćeš od mene do tibitrebaotodaznaš i sve te ostale gluposti.

Počelo da mi bude smešno, al’ tvrdoglava ja, tvrdoglav on, nekako se dogovorismo da ću ja da budem histerična koliko hoću i kad hoću, a on će da ode ili će da ostane, u zavisnosti od toga koliko ga nerviram u datoj situaciji. Znači, isto kao i do sad. Da me pita čovek što smo se svađali, da ne znam da mu odgovorim.
Još smo mi tu nešto ozbiljni kada mu stigne poruka od neke prijateljice, jel’te. Inače, čoveku stalno stižu poruke od raznih prijateljica, na šta ga ja pogledam onako kroz proreze na očima, a on tvrdi da je samo ljubazan. On jeste, a i prijateljice su. Veoma ljubazne.

Elem, stiže da poruka od prijateljice, da stvarno nema smisla što se ne javlja toliko dugo. Tu počesmo da se smejemo, kažem odgovori ženi gde si, nije fer da joj se ne javljaš tako dugo i bla bla bla. Krenusmo u zajebanciju, sve dobro, ko je šta radio ko šta misli kad ono…

Tako ja njemu prepričavam neki razgovor taj dan sa jednim poznanikom, te šta je on meni rekao, te šta sam ja njemu, pokažem mu prepisku, a on vidim gleda me ozbiljno. Šta bi, on kaže, ’aj pročitaj ovo ponovo. Ja pročitam, ne razumem, pa krene on da mi rastavlja na činioce. Onda sam propala u zemlju od sramote.

Lepo meni poznanik nešto tu priča i ogradi se, spomene čoveka, kako smo u ljubavi i to je lepo. A ja budala se u’vatila za to, a što ti stalno spominješ čoveka, sve misleći u svojoj glavi da sam ja jedinka i da umem mislim i bez njega i da nisam ja od onih što gube identitet i imam ja svoje ja i bla bla bla. To sam mislila, drugačije sam napisala. Tj napisala sam ga…da može da izgleda veoma veoma drugačije.

A nisam imala pojma. Pa me sramota bilo mnogo. A čoveku milo, pa me zajebava, još mi vraća za sve ono što se dogodilo pre. A ima i za ostale dane.
Majke mi bi bilo mnogo neprijatno. Evo i sad dok pišem.

I tako, bilo mi stresno.

…sam debela i srećna, bez neke posebne inspiracije da pišem, zato mrljavim ovako.

Znači srećna, da ne brinete.

Ono što mi treba treba mi posao. Moj posao. Ono za šta sam se školovala, šta znam da radim u čemu sam zaista dobra i svet propušta mene.

Na tom polju radim sve što je u mojoj moći.

Ono što mi treba je VEZA i vi to znate i ja to znam.

Pa ako mi ikako nekako možete pomoći, bila bih vam zahvalna. Da pričate ljudima o meni, da postojim i da sam vredna i dobra u onome šta radim.

Samo toliko, ako možete.

Budite dobri.

Znate koliko volim da sumiram stvari, i evo je još jedna godina, a ja nemam pojma kada se završila, ali kada je pogledam unazad jes’ bila jako uzbudljiva.

Ponoviću opet iako sam rekla hiljadu puta do sada, ovo je godina kada sam odrasla. Pre toga bila sam dete, jeste malo me je sramota što sam tako zaostala u razvoju, ali tako je.

Ove godine sam skupila snage da se bavim svojim životom onako kako treba, da realno sagledam probleme, i da nađem najbolji način kako da ih rešim.

Rešila problem sa svime što me je emocionalno vuklo dole. Presekla i dosta.

Rešila problem sa zaposlenjem koje mi nikako nije odgovaralo, presekla, dala otkaz, skandalizovala javnost.

Promenila grad koji nije imao više ništa da mi ponudi i koji me je vukao dole.

Pisala sam da mi nije bilo svejedno da to uradim. Da ostavim sve i da dođem u Bg. Bila sam preplašena, ali sam znala da sam morala da to da uradim.

I da kažemo da je moja hrabrost bila nagrađena srećom u početku. Da sam se uspela snaći, tu u početku, veoma brzo.

Stekla nove prijatelje.

Napravila zdravstveni problem zbog izokrenute slike o lepom koju nam nameće masovna kultura. Radimo na tome sada, lečimo. Biće okej. Pomirila se sa činjenicom da nikada neću biti mršava.

Borila se sa administracijama i pobedila.

Krenula da volontiram u Svratištu i sebi popunila srce više nego ikada. Zavolela sjajnu decu, učila sa njima, igrala se, smejala, plakala, pevala, igrala, kitila jelku, putovala, delila ljubav. Ne mogu vam opisati koliko sam ponosna na taj deo mog života. Koliko me je oplemenilo to što sam njih upoznala. Koliko sam novog naučila od njih, koliko mi je stalo do njih.

Šta god da se bude dalje dešavalo u mom životu, gde god ja budem išla, znam da ću uvek biti tu, za njih, u Svratištu. Volim ih.

Upoznala nekog posebnog. Nekog ko mi je pomogao da vidim koliko zaista vredim. Nekoga ko me čini srećnom. Nekoga koga ja želim da činim srećnim. I to je lepo. I toliko o tome.

Realno, mirna sam i zadovoljna. Realno, treba mi posao. Još to da nađem, da budem pokrivena sa svih strana. Znam da ću onda naći još nešto čemu ću da težim i šta će mi faliti, ali to je normalno. I ljudski. Samo što sam sada odrasla, i znam da će biti sve okej.

Do tada, ja spremam poklone i pakujem ih, jer volim ove praznike, podsećaju me na dom i porodicu, i malo sam tužna što nisam sa svojima, ali i to je okej.

Bila je ovo veoma dobra godina.

E gde ste? Znam nema me, ali to je dobro što me nema, valjda jeste. Neko je rekao od mojih virtuelnih drugara da je najsrećniji kada je offline. Tako valjda i ja. Imam druge ventile za pražnjenje.

Pa ovako.

Naučila sam, zahvaljujući seriji Dr. House, razlog moje doskorašnje sjebanosti. Istoimeni doktor u seriji tvrdi da svi roditelji upropaste svoju decu na neki način. Mene moji nisu, ali samim tim što nisu, jesu. Da objasnim: time što sam bila srećna, mislila sam da nešto propuštam. Kod onih nesrećnih. Da citiram rečenicu iz epizode ”I thought they are deeper”. Mislila sam da su nesrećniji ljudi mudriji, pametniji…A okruženje u Boru mi je nudilo izbor takvih. I onda priča je sama išla dalje. Zahvalna sam na ovom saznanju.

Samim tim, jasnije su mi neke druge stvari. Šta sam propustila, šta mi je falilo u odrastanju. Majke mi me, ovo sazanje, oslobodilo na neki način.

Srećna sam. I zaljubljena. Toliko o tome.

Shvatila sam i da sam uspela da se okružim ljudima kakvim u želim u svom životu, da sam uspela da napravim onaj ”balon” o kome sam pričala više puta. Juče sam imala ”izlet” u stvaran svet i pogodila su me neke razmišljanja mnogo više nego što sam očekivala. Ali to je dobro, znači da moj balon funkcioniše.

Naučila sam isto, da posle tri godine konstantnih drženja dijeta, organizam mora da vam prsne i da je veoma moguće napraviti sebi ozbiljan i potpuno nepotreban zdravstveni problem.

Radimo na tome. Bar sada imam zdravstveno opravdanje da budem punija. Jebi ga, takav mi je organizam. Mirim se polako sa tim. Ono isto okruženje odozgo doduše, malo šizi od moje kuknjave, ali vole me, pa mi praštaju.

Okej mi je. Stvarno jeste. Živim.

Opasno se približivam zaključku da ovo, a kad kažem ovo, mislim na život i postojanje baš i nema nekog smisla. Da je sve random.

D. kaže da jeste sve random. Da je haos. I da mu je to najoslobađajuća činjenica u životu. Da se samim tim oslobođamo odgovornosti.

Ja ne mogu. Mene od toga hvata blaga panika. Ma gde blaga. Jezivo mi je da nemam mogućnost da utičem. Da su moji izbori random ma koliko ja mislila da imam izbora. Da nemam kontrole.

Mada…

Lakše bi onda bilo…

– Ne bih se nervirala oko ovih prokletih para
– Ne bih se nervirala oko toga što ne mogu da joj objasnim da nije moja greška i nije do mene.
– Ne bih bila pod stresom što posle određenog broja godina moja kilaža ne ume da nađe sredinu. Ili se sjebem zdravstevno ili sam u jakim oblinama.
– Svet se ne bi raspao ako je na obavim neku od milion obaveza koje prihvatam.
– Nekada bih onda i mogla da se uspavam i zakasnim na posao.

Ali…

– Ja želim da čujem ovu pesmu Hodanje po kamenju.
– Ja utičem na to da sada pored mene bude ovaj predivan sok od borovnice.
– Ja sam rešila da uživam u ovoj cigareti.
– Ja sam birala onog ko se jutros probudio pored mene.
– Ja sam isplanirala da danas radim generalku i uposlim Edgara, moj novi drugar – usisivač.
– Ja sam birala Edgara. Ja sam kupila Edgara. Ja sam zaradila za njega.
– Ja sam birala moje prijatelje, jeste iz veoma ograničenog uzorka za ovu planetu, ali sam ih ja opet izabrala.

Tako da…

– Moja je odgovornost na to koliko će čista biti ova kuća.
– Moja je odgovornost koliko će čista biti moja duša.
– Ja sam odgovorna za sreću onoga koji se jutros probudio pored mene. Barem u delu koji je vezan za mene.
– Moja je odgovornost kako ću joj objasniti, ako uspem. I moja je odgovornost kako ćemo dalje ako ne uspem.

Nije sve haos. Ali ako jeste, dobro ja plivam u njemu. Ja sam odlučila da za sada, ne razmišljam mnogo o tome.

(slika preuzeta sa tetka.rs)

Oktobar je mesec protiv raka dojke i na ovaj skroman način hoću da podržim akciju koju su pokrenule Mahlat i Organvlasti.

Celog života se žalim na male grudi i pravim šalu od toga. Jedna od mojih omiljenih rečenica kojom se žalim je ”Nikad manjih grudi, nikada većih problema”.

I to nije bez razloga. Sa 14 godina mi je dijagnostikovan fibroadenom u levoj dojci, to je vrsta dobroćudnog tumora. Na sreću, pre toga sam dobila zapaljenje mlečne žlezde, te sam išla na pregled zbog toga i tako su mi otkrili. Otkriven je na vreme i uz pomoć lekara i nekih narodnih lekova (kasnije priznatih od svetske zdravstvene organizacije) izlečila sam se.

Od tada sam naučila da se vršim samopregled dojki i da pratim svaku promenu na svom telu. Idem na redovne kontrole svakih 6 meseci.

Kasnije, na faklutetu, tokom samopregleda opet sam napipala kvržice. Otišla sam na pregled i našli su još dva fibroadenoma u obe dojke. Oba su pronađena na vreme, oba su izlečena i nestala. Ključna reč je na vreme.

I dalje idem na kontrole svakih 6 meseci, i dalje vršim sama preglede periodično. Ove godine na redovnom pregledu su mi pronašli jednu manju cistu koju pratimo.

Objašnjeno mi je, da zbog displazičnog tkiva dojki koje imam, biću sklona stvaranju takvih čuda verovatno celog života. Ali ništa nije strašno, dokazano, kada se vodi računa, ide na preglede i kontrole i sanira na vreme.

Poenta ove akcije je animirati žene da zakažu pregled dojki, mamograf, ultrazvuk. Nije komplikovano, ne boli, a mnogo znači. Vodite računa o svom zdravlju, ko će ako nećete vi?

Vrlo je lako naučiti da osluškujete svoje telo, da primetite bilo kakvu promenu. Nemojte ignorisati te znake, većina stvari koja se primeti na vreme, može se uspešno izlečiti i sanirati.

Povedite računa malo, obratite pažnju. Ne oduzima mnogo vremena, a može značiti sve.

Moje dojke su male, problematične ali su okej.

A tvoje?

Gde sam i šta sam i šta mislim tj. da se javim drugarima.

Dešava mi se život na veliko pa nemam vremena da napišem ništa ovde. A i izbezobrazila sam se. Odrasla sam i desila se jedna veoma bitna promena u mom životu. Zaista više nemam potrebu da kažem sve.

Jeste, već se letos primakla ta promena, gde sam učila kako da ćutim malo, a sada, evo presekla me odjednom. Primetila sam. Nemam više potrebu da izanaliziram sve sa vama. Žao mi je, znam da vama baš i nije 

Ali tako je.

Ali, evo.

Ponosni sam vlasnik zdravstvene knjižice kao prijavljeni socijalni slučaj, te o istoj ne moram više da brinem. Moja sezona bolesti može zvanično da se otvori. Živeli.

Radim kao konj, po celi dan i noć, još uvek premalo spavam, ne volim nešto moj posao, ma ne volim ga uopšte, ali ne žalim se. Imam posao, zarađujem, izdržavam se, sposobna sam. Želim da promenim i promeniću, ali zasada je odlično.

Volontiram u Svratištu, pohvale me tu i tamo. Povezala sam se sa nekom decom tako jako da bih neke usvojila. I dalje mi je to najispunjeniji deo nedelje, osećaj da radim nešto bitno i stvarno značajno za nekoga je tu. Mislim da ću volontirati dokle god budem mogla, dok budem bila sposobna, ne neophodno uvek na ovom projektu, ali negde da. Jer to je zaista vredno.

Vezano za prošli post, nenadano je u jednačinu upala osoba C, koja je trebala da bude tu još odavno, samo se malo izgubila usput. Došla je i ubacila elemenat olakšanja u moj život. Donela smirenost i opuštanje i sreću. Po prvi put posle dugo vremena mogu da kažem da nisam histerično srećna, već smireno srećna i da ne brinem oko toga. Već uživam. I toliko o tome.

I lepo mi je bre ljudi. Postigla sam sve što sam želela otprilike. Dokazala sam sebi da mogu. Preumorna sam i verovatno imam previše obaveza, ali imam život. Nemam depresije. Mnogo manje sam nervoznija. Reakcije su mi primerenije. Ne pizdim više. Odrasla sam. Čudno je. Još ja sama učim kako je to.

I tako. Kako ste vi?

Osoba A : Pametan, načitan, ”moj čovek”, kompatibilnih stavova o životu, muzici, filmovima. Kompatibilan humor. ”Materijal” za istraživanje. Stvara mi ugodno i prijatno osećanje kada smo u istom prostoru. Javila se želja za provođenjem više vremena sa dotičnim. Ne toliko da bih spustila sve zidove, ali mogućnost je tu.

Osoba B: Milijardu svetlosnih godina udaljena od mene. Po svemu. Draga, ali nekompatibilna. Iz drugog sveta. Nosilac nekih osobina i stavova koje nikako ne mogu shvatim. Snobovski priznajem da je ”ispod mene”. Kao kvalitet priznajem joj sposbnost da me ”pročita” i da shvati količinu pažnje koja je meni potrebna. Al’ džabe. Pažnja ne prija. Stvara osećaj neprijatnosti i guši me.

Osoba A je sa mnom stigla do jednog nivoa i kategorički odbija da ide dalje. Razloge razumem, ali smatram da nisu skroz istiniti. Osoba B kategorički odbija da prihvati moje odbijanje i diči se svojim ”strpljenjem”.

Analiza:

a) Da li je osoba A uopšte dobra osoba ili sam je ja zbog svoje nedostižnosti i moje sklonosti kao idealizaciji postavila na mesto na kome se nalazi trenutno u mom umu?
b) Da li sam ja zaista na tom nivou da mi je osoba A nedostižna, a da je moj vrhunac i ono što zaslužujem osoba B? To implicira da moram da razmišljam da nešto nije u redu sa mnom i da ja ne zaslužujem više od osobe B i da nisam dovoljno vredna. Sistem zabaguje kada stigne do ove operacije
c) Da li je osoba A meni toliko privlačna baš zbog toga što mi se postavlja kao nedostižna? Ako bi postala pristupačna, da li bi njeno prisustvo postalo opterećujuće kao prisustvo osobe B? Da li sam ja stereotip koji želi samo ono što ne može da ima?
d) Što implicira dalje, da i ako uspem da ”otvorim oči” osobi A, postoji mogućnost da ona istog trenutka postane neinteresantna kada pokaže interesovanje za mene.
e) Što vodi do već postavljene hipoteze da nešto nije u redu sa mnom. Sistem opet baguje. Nemogućnost da se prihvati taj podatak.

Zaključak:

Ne postoji.
Nemoguće ga je doneti zato što je nemoguće ispitati šta bi se dogodilo kada bi osoba A promenila svoje mišljenje.
Ego i osnovno kućno vaspitanje ne dozvoljava drugačije metode za menjanje mišljenja.
Ovaj slučaj ostaće nerešen. Do sledećeg.

Ne znam šta mi je.

Juče sam imala takav dan, da bolje da sam ga prespavala. Bila sam izmučena, izmrcvarena, divljala sam 3 dana za redom, od kojih sam dva radila po ceo dan, a po celu noć ludovala, svratila kući dva puta na sat vremena da se istuširam i presvučem i odem na posao.

I onda normalno da moram da prsnem. Em nedelja, em umor. I onda mi se na takvo raspoloženje doda nemanje posla tog dana. Prevodim u pare odmah. Ja sam inače u konstantnom grču da neću uspeti da brinem sama o sebi i postala sam neka mutirana verzija Baje Patka, samo bez love, koje razmišlja kao fiskalna kasa, preračunava, dodaje i oduzima, šteka se…ma da vam na pričam.

E, a imam i neku zdravstvenu zajebanciju, znate moj problem sa knjižicom, što je ovde još zajebananije, jer nigde ne mogu da odem kod lekara jer niko bez iste neće da me primi. Dobro, znam, sada mogu da izvadim knjižicu, jer ne živim sa mojima, ali to zahteva prvo da prijavim prebivalište ovde. To zahteva da se odjavim iz Bora. To zahteva da odem za Bor. Nemam slobodnih dana da dođem i pozavršavam tu administraciju, a teško je da napravim, jer radim na procenat, pa onda gubim pare (pogledati pasus gore). Ma smeške.

I tako juče, preumorna, šašava sa problemom zdravstvenih zajebancija i lovom koju treba da nekako stvorim i još imam neku poluemotivno dešavanje koje me malo žacnulo, i tako se meni malo plakalo i htela sam samo da idem da me zagrli neko ko me bezuslovno voli.

E sada, da se sve to dešavalo pre dva meseca, ja bih zvala svakog koga znam, tvitala bih na svakih tri sekunde, zbudžila petnest posta da se žalim i kukam nad svojom sudbinom. Ali ne, ovako sam se čula samo sa dve drage osobe kojima sam ispričala sve ovo što i vama i rekla da znam da zbog umora i skenja ne mogu racionalno da se nosim sa trenutnim problemima i da mi samo kažu da me vole..

Skroz zrelo i mentalno zdravo od mene. Zbunila sam samu sebe. A i sagovornike, pogotvu mamu koja je mirno rekla – eto, vidiš kako fino razmišljaš.

I tako. Odspavala sam. Sagledala probleme, krenula u rešavanje problema, sve je kul. To sam htela da podelim sa vama, te nove momente.

Ja sam vama svima rekla da imam najbolje roditlje na celom svetu, na celoj planeti, univerzumu. Pisala sam o njima, hiljadu puta sam vam rekla da sam sa njima dobila na lutriji, najveći dobitak.

Hoću da vam pričam još o tome. Ko nas ne zna, ne može da shvati kada ja kažem koliko su oni kul.

Znači ovako, oni su ceo život zajedno. Majka mi je imala 14, a ćale 17 kada su se upoznali i od tada su zajedno.

Nije im život bio bajka, daleko od toga. Život ih je lomio, podmetao nogu, prckao i dalje to radi. Mada ne možemo da se ljutimo na život, to mu je uloga, da bude takav.

Oni su se negde odavno dogovorili da nema tajni među njima, da nema tog problema o kome se ne govori, da je sve rešivo, da o svemu može i treba da se razgovara i tako su vaspitavali mene i Anu.

Patili su, to sam vam isto rekla, što su nas vaspitavali da budemo ljudi u ovom neljudskom vremenu. Patili su zato što smo mi bile nesrećne i povređivane nepravdom i zlobom. Ali su nastavili svojim putem i Ana i ja smo takve kakve jesmo. Teške, tvrdoglave, neobične, svoje, fascinantne, grešne, smešne….i oni nas veoma dobro poznaju. I vole nas baš takve kakve jesmo.

Od njega smo dobile muzičku podlogu. Moj ćale sluša super muziku, o Stonesima sam vam pričala, odrasla sam na njima kao na Zeppelinima, Hendrixu, Bouviju, Janis itd. Otišle smo kasnije i u drugim pravcima, ali bez njega to nikako ne bismo mogli. Od njega sam ja barem pokupila ljubav prema knjigama. Čita i ona, ali on mi je preporučivao knjige kao detetu, savetovao me, sa njim sam se raspravljala kao bambino o Kišu i Dini.

Od njega smo nasledile tu, da kažem, budalastu dobrotu. Želju da se svima pomogne, makar na svoju štetu, ali da se pomogne. Ana je od njega pokupila onu zatvorenost za ono što tišti i boli, da ne smeta drugima, slučajno da se neko drugi ne nasekira. Ja nisam, ja sam lajava u svakoj prilici.

Od nje smo nasledile jezik, baksuzluk, naprasitost, sklonost ka rešavanju problema u sekundi. Osobinu da postaneš kamen kada je situacija emocionalno nepodnošljiva, a mora se rešiti. Osećaj za pravdu. Osećaj da moraš da ostaneš dosledan sam sebi ma kakva situacija bila i ma koliko ne bila ”korisna”, moraš da ostaneš svoj. To je od nje.

Od nje sam naučila da izbunarim problem, pogledam ga u uči i da se bijem sa njim dok on ne popusti, jer jebaću mu majku njegovu, neće on mene.

Dali su sve za nas što su mogli, pa i više od toga, a opet su ostali svoji, i to sam vam već jedanput rekla. To je veoma teško ljudima, provalila sam. Mnogi se stope sa ulogom roditelja i nisu više ništa od toga. Oni su svoji, divni jaki ljudi, a opet najbolji roditelji.

Bolelo me je što je njih bolelo naše odrastanje i naše greške. Bolelo me je i dalje me boli što njih boli što se još uvek nismo snašle kako treba, ali idemo ka tome. Ka našoj sreći. Jer znam, da oni nikada neće biti kompletno srećni dok nas dve ne budemo srećne.

Moji roditelji jesu moji najbolji prijatelji, ali mi nisu najbolji drugari. To je velika razlika, morate to razumeti. Oni su meni sve. Takvu podršku koju imam ja, koju ima Ana, vidim da nema većina, i duša me boli za te ljude kako odrastaju i žive, kada nemaju takva ”leđa” u životu.

Zašto sada trabunjam o ovome. Ana je otišla odavno. Ja sam otišla pa se vraćala i opet otišla. Imali su goste za vikend. Bili su srećni. Nisam ih zvala 300 puta dnevno kao što umem. Uživali su u svom životu. Napokon. Zaslužili su.

Volim ih do imbecilnosti. Neizmerno sam zahvalna na njima.

Osećam se kao da treba nešto da napišem, ali nemam neku posebnu inspiraciju, tj nemam onu moju instant emocionalnu reakciju na nešto, pa nemam ni potrebu da silujem ovaj new blank document. Ali opet imam želju da napišem nešto.

– Može se reći da sam srećna. Ozbiljno. Imam posao, život, obaveze, stare prijatelje, nove prijatelje. Lepo mi je.
– Dokazala sam sebi da sam sposobna i da umem da se snađem u raznim situacijama i da preživim.
– Cimerke su mi super. Dobri ljudi 
– Stvarno me šiba to odrastanje. Naučila sam kako da progutam knedle za neke gluposti, za šta bi lajala ranije tri dana, sada me jednostavno baš briga. Ne cimam se.
– Zaključila sam da mi je izuzetno teško da divljam po celu noć, ne spavam i da radim sutradan. Neće mi duša više, raspadnem se polako i teško.
– Ljubav fala Bogu još uvek nemam. U trenutku progresivnog ludila sam dohvatila nekog astrologa da ”mi radi tarot, numerologiju i natalnu kartu”. Kao super sam sposobna, pametna imaću para i bla bla, ali ljubav je nešto nema. Retka je kao halajeva kometa. Ali kao ima neki datum, kad bi trebalo da ne promašim čoveka svog života. Ozbiljno vam kažem, imam datum. Mnogo zabavno.
– Moja drugarica Mahlat je napokon pokrenula projekat zvani tetka. To vam je jedan fini online magazin za gospoje, ali one prave. Baš kakav vam je falio i svi trk tamo da čitate, jer znam da ima gomila vas koji bi čitali takvu stvar, a čitate mene.
– Pisala ja tamo neki tekst, skroz drugačiji nego što pišem ovde, a u planu su još.
– I da, izvinite ako vam ne odgovaram na komentare, nekada zaista nemam vremena, tj uglavnom nemam vremena.