logo

Ošašavelo me

Ko ne zna i čita me od skoro, meni sestra već nekoliko godina živi u Španiji.

E sad:

- U petak (naravno) u jedan sat (13h) popodne zove mene sestra da mi kaže da joj treba hitno jedan dokument zbog nečega. Dokumentu treba da se udari apostil u sudu, overi kod sudskog tumača u Beogradu i pošalje superbrzo za Španiju
- Ja trčim u sud da molim da mi to urade odmah, pošto sam radila to ranije, i čekala dan do dva. Ne može ovde, jer se taj neki proces vodio u Majdanpeku, a za to je nadležan sud u Negotinu
- Fak. Gubimo dva dana u startu zbog vikenda
- Krenem da okrećem telefone da organizijem sve. Zovem tetku u Negotinu da sredi da se to završi u ponedeljak ujutru da bi odmah poslali za Bg.
- Zovem sudskog tumača u Beogradu da mu objasnim situaciju, ona žena majstor, izašla u susret, kaže skeniraj, pošalji, sve ću da prevedem i sredim, samo kad stigne dokument da udarim broj apostila i biće gotovo odmah.
- Zovem tetku iz Beograda da ugovorim da pokupi dokument koji stiže busom iz Bg-a i da ga odnese kod tumača i završi to.
- Zovem DHL da nađem najbrži način da oni to u utorak preuzmu od tetke iz Beograda i superbrzo pošalju za Španiju.
- Juče, u nedelju, pošaljem za Negotin.
- Jutros saznamo da taj dokument nema pečat o pravosnažnosti i da mora da se ide u MAJDANPEK i da se tamo udari pečat, pa da se vraća za Negotin po apostil i sve ovo gore navedeno.
- Ćale pozajmi auto i krene u Negotin, pa Majdanpek….

Ja poludela. Jebemti sistem i državu i administraciju kad mi jedan dokument šetamo po tri jebena grada po celoj Timočkoj krajni. Dok pišem ovaj tekst, dokument je negde u Majdanpeku i nemam pojma šta će se danas dešavati i kad i DA LI će se ikada ova ujdurma završiti.

Drugo,

Ja jesam dala otkaz, ali se i dalje nešto prejebavam sa bivšom firmom. O tome još ne mogu da vam pišem jer je sve u zvaničnim kanalima. I pošto su mi odbili žalbu neku, koju sumnjam da su je i pročitali jer su mi odgovorili kao da sam ja retardirana, juče sednemo mama i ja da ispišemo superžalbu i da je šaljem i ministru i svima koji ‘oće da čitaju.

Elem, kucam ja to jutros (ćirilica) i popunjavam neke formulare (ćirilica), a ne volim da pišem ćirilicom, od drugog razreda pišem samo latinicom, rukopis na ćirilici mi je odvratan a i imam i ogromne nokte koji mi otežavaju i kucanje i pisanje, pa to stvarno ne liči ni na šta. Pogrešim 200 puta. Pizdim. Zaheftam neka dokumenta pogrešno.

Završim napokon sve i krenem put najbliže pošte. A ona na letnjem vremenu radi od 12?!. Zaputim se put druge najbliže pošte, koja je istovremeno i najmanja pošta u univerzumu, a da ne spominjemo da su danas penzije i …. imate sliku.

Završim sve to, a kao šlag na tortu mi stiže telefonski poziv:

- E kad počinje SW konvencija, kad stižeš u Bg?
- Konvencija počinje u pola 12
- Aha, a ti si stigla ili si na putu?
- Majmune, konvencija je u nedelju, 19. Ja stižem u petak.
- Aaaaaaaaa, a što sam ja mislio da je danas?
- Zato što me zoveš samo kad si pijan i nikad me ne slušaš šta pričam.
- Aha, pa dobro onda, vidimo se tamo, ja ti šaljem poruku da se nađemo.
- Aman, ja stižem u petak, zar nećemo zajedno da idemo, šta ima da se nalazimo?!
- Pa ošišao sam se, pa sam hteo da te iznenadim.
- ?!? ‘Aj ćao.

p.s. Izvinite za sve greške u tekstu, nokti, jebi ga.

 

Da mi objasnite…

Pošto ja ‘oću sve da razumem, ‘oću da mi objasnite par stvari oko kojih lomim glavu ili ceo život ili u poslednje vreme. Pa:

Dugačak nokat na malom prstu kod muškarca. Onako odvratno dugačak. Pitala ja više puta, uglavnom dobila samo smušene osmeha vlasnika istih ili šaljivi odgovor da im treba za čačkanje ušiju ili nosa. Mislim, molim vas! Postoji jedan sladak izum, zove se štapići za uši. Za nos, za one malo ekstremnije, postoji i česma ispod koje mogu da izduvaju nos, a pre nekog vremena je izašao spektakularan izum u vidu papirnate maramice kojom se može pomoći izbacivanje određenog sadržaja iz nosa. Za one elegantnije postoje i platnene maramice, a za egzibicioniste toalet papir. Ako ima neko od vas drugo objašnjenje za ovo, molim da se ostavi u vidu komentara.

Grupa, bend, ansambl – Die Antwoord. Kada sam to videla tamo prvi put neke prošle godine, rekoh mnjah i nastavila svojim poslom. Onda polako uviđala po fejsu i ostalim društvenim mrežama na kojima visim da to krenuše ljudi masovno da šeruju. Doduše ima dosta klinaca, a kao što znamo, klinci danas svašta vole, pa se nisam zabrinula. Zabrinula sam se kada sam videla neke meni veoma drage, i pojim poslednjim saznanjima, pametne ljude kako to puštaju. A meni, zarad ljudskih odnosa, bilo glupo da pitam. Link ka jednom spotu imate ovde. Koga ne mrzi, neka pogleda, pa neka mi objasni šta je tu….nešto. Molim vas!

Zašto se ponovo na televiziji puštaju serije Prijatelji, Seks i grad i posebno Vil i Grejs? Ne mogu da verujem da postoji BILO KO, ko nije odgledao svaku epizodu ovih serija najmanje dva puta. Pogotovu Vil i Grejs, jer kad god pustim tv, a to je veoma retko ili prođem pored upaljenog istog, ja vidim jednu istu epizodu. I ovo je ozbiljno, ne zajebavam se.

Zašto još uvek ima ljudi koji njuz.net shvataju ozbiljno? Nekako sam i razumela u početku, a sada mi stvarno nije jasno.

Osobe muškog pola koji imaju konstantnu potrebu da me tetoše. Znate takve sigurno. Oni što u razmaku od pola sekunde pitaju A jel ti hladno? A jel hoćeš kafu? Sok? Čaj? Nešto? Vodu? Si sigurna da nećeš čaj? Ti duva? Ti vrućina? Hoćeš ovamo da sedneš? O Aman! Ako hoću nešto, sama ću to da tražim, i to sam ti sto puta rekla.

U vezi sa prethodnim, zašto sam ja toliki baksuz, da onda kada neka takva osoba meni ne ponudi nešto totalno bezveze, za šta ja mislim da on mora da zna, ja se nadurim na najmanje tri dana?

I poslednje. Objasnite mi kako se ljudi muvaju. Kako izgleda taj proces, pošto sam ga propustila u životu, jer sam ja to vezivanje uvek radila drugačije, tj. direktnim udarcem hoćeš-nećeš. Pa kad sam to propustila sa 15 godina, vreme mi je da naučim sada. Majke mi ne znam kako to izgleda. Više puta mi se desilo da me je neko muvao, a ja to nisam primetila, tek posle mi rekli drug ili drugarica Ovaj te muvao, a ja sam to, sirota, neznajući, propustila.

 

Toliko za sada.

 

 

O iskrenosti, mojoj

Ne znam kad sam počela da mislim i da se ponašam tako. Da imam potrebu da kažem sve. Da ne umem da umuknem. Da nemam tajni. Da dajem dušu, misli i budalaštine na izvol’te.

Takva sam od kad znam za sebe.

I znam da iritira, ponekad, više nego što je simpatično. Ta preterana iskrenost.

I u svojoj naivnosti kroz odrastanje sam mislila da su ljudi isto tako iskreni prema sebi i drugima kao šta ja jesam.

Naravno da nisu, naučila sam to na mnogo teži način. Odbacivanjem, mržnjom i sveopštim pogrešnim mišljenjem o meni.

Ljudi su mnogo kompleksniji, komplikovaniji i jednostavniji nego što se prikazuju. I ja to mogu da vidim. Mnogo dobro. Još i školu koju sam završila, mi daje neke uvide mnogo brže i bolje nego što sam mislila.

To je jedino što sam naučila. Da kočim sebe u automatskom analiziranju meni dragih ljudi. I da ne lanem odma’ šta vidim. Nikom nije prijatno da zna da je ogoljen toliko pred drugim ljudskim bićem.

Teška sam kao crna zemlja. Znam. Nije lako ni meni sa mnom, a kamoli nekom drugom. Ali isto tako sam mnogo jednostavna. Samo treba biti iskren. I ništa drugo. Ja zaista ne osuđujem, nikog, ništa. I ono što ne razumem, pokušam da razumem, ako ne, prihvatim da je to nešto što ne razumem i prihvatim i osobu i pojavu, ma šta god da je.

Problem je u tome, što većina ljudi misli da  ovo nije tako prosto kao što sam opisala. Da ja nisam takva za kakvu se izdajem. Da je sve to fol, ludilo ili nešto treće.

I sklanjaju se od mene. Iz raznoraznih razloga. Straha, nerazumevanja, nerviranja. I ja to razumem, okej.

Ali opet, problem je u tome što, da bih ja iole živela normalno u ovom društvu i funkcionisala, moram da kočim sebe. U skoro svemu. A ja ne da ne umem, nego ne mogu. Jer to jeste srž mog bića. Venem kad nije tako.

Čini me neopisivo tužnom. To da moram da promenim svoju suštinu, koju generalno ne umem da promenim. Ne znam kako. Pokušala sam na različite načine. Samo sam se osećala nesrećnije i usamljenije. Nije da neću, ne može. To je kao da hoćete sami sebi da iščupate srce. Neophodan deo vas za postojanje.

Opet nemam poentu. Samo kažem.

 

Muteno, po tezama, vol. nemam pojma koji

-         Znate kako ono ja mislim da ću spektakularno da umrem? Epa neću izgleda, ako umrem ima da umrem od neispavanosti. Ali ovo nisu moje klasične nesanice, nisu ni oni noćni demoni koji me vrišteći isteruju iz kreveta. Ja, jednostavno ne spavam. Da mi jebeš mater nemam pojma što. I onda i kad odspavam nešto sve radim naopačke. Budim se kao zombi, tumaram po kući, sve radim naopačke il’ ga ne radim uopšte. Užas.

 

-         Na ovim dijetama sam, pa sam malo poluluda, jer sam generalno stalno gladna, jer jedem sve nešto zdravo (ZDRAVO!) i u nekim, za mene, smešnim količinama, pa mi isto sve svitka u glavi i sanjam pice i prasiće. Al’ mršavim, da se ne lažemo, zato besno nastavljam i ima da istrajem. Vraća mi se strukić

 

-         U stvari najteže mi pada što ne mogu da pijem, jer ja volim da pijem, alkohol čini svet zabavnim, vi znate da sam ja borderline alkoholičar (mislim nisam, al’ ovako zvuči kul) i da se vodim onim što Bukowski rek’o kad si srećan piješ da proslaviš, kad si tužan piješ da zaboraviš, a kad se ništa ne dešava piješ da bi se nešto dešavalo.

 

-         E sad, u stvari najteže mi pada nedostatak alkohola zbog toga što sam se zaljubila, kao što sam vas obavestila u prethodnom postu, al’ sam pička pa nemam hrabrosti bilo šta da uradim povodom toga, da se bar napijem  pa da prebijem tu inhibiciju, uradim nešto glupo, pa da vidimo šta će bude.

 

-         I uglavnom, dosadno mi bre. Nemam posao, socijalni život u Boru nemam, tj imam, al’ je mnogo jadan, u stvari odličan je s obzirom na izbor. Ko šta radi, ja po ceo dan spemam klopu i perem sudove i čistim i grilujem tikvice, nanu im, najukusnije su mi od trave koje jedem, al’ bre više stvarno

 

-         I to. Sve me kao volite, mnogo sam popularna, svi bi da budemo drugari, al’ niko pos’o da mi ponudi. Dajte mi neki pos’o tamo po Bg, bilo koji (osim da vozim, to ne znam) da krenem nešto da radim u životu. Aman!

 

Krhko i nežno bićence

Pre neki dan ja rešim da imam logo za ovaj blog i zamolim tviteraše da mi to naprave jer sam bolno netalentovana za sve. I javi mi se, između ostalog, jedan dečko i pita me lepo, šta ‘oću, kako ‘oću da izgleda i ja hvala Bogu ne umem da mu objasnim. I kažem mu da tema ‘oću da budem ja plus bla bla nešto. I on mi kaže, razumeo, znači ‘oćeš ovako nešto.

I ja umrem od smeha. Al’ se posle malo zamislim, pa se setim još nekih tvitova i raznih komentara u kome se ja na duhovit način prikazujem kao neko k’o treba da otvori underground fight club, kako ubijam, pizdim, masakriram.

I ukapiram da vi mene ”vidite” kao neko besno stvorenje, gore viđenu ajkulu, hejtera, divljaka i štatijaznam.

A nijeeee takooo majke mi!

Ja sam krhko i nežno stvorenje. Mekica. Previše naivna. Jeste, imam oštre zube i kandže kad treba i kad popizdim, al’ generalno, bre nisam takva.

Mislim to što ne pišem o leptirićima, suncima i cvetićima, ne znači da nisam nežnoća i na kraju krajeva žensko. To što nisam baš girly girl, ne znači da nisam girl, a to nikako ne smete da zaboravite.

Evo i primera najporstijeg, a baš ličnog jer me muči ovih dana.

Ja ovako izgledam kao da sve mogu da kažem, da seruckam, tu sam kao neki Džek, nekad i glumatam neku tough chick (mislim, ne glumatam, ali kapirate), mogu da ispsujem redom, da kažem 300 reči od kojih bi svako pocrveno, da se gađam vulgarnostima i bla bla bla.

Al’ kad mi se neko, zaista, stvarno sviđa (kao što se nesrećnim slučajem, sada događa), ja se pretvaram u blagoretardiranog idiota. Automatski prestajem da toj osobi privlačim pažnju na sebe (ne da bih glumila ”nedodriljivu”, već zato što ću da umrem od sramote). Ne umem da sklopim smislenu rečenicu, kad pričam o tome (njemu) nekome počnem da hiperventiliram, crvenim kao majmun, smejuljim se kao kreten. I sve vreme umirem od sramote, a da me pita Bog zašto, nemam pojma.
Blamirala sam se i radila svakakve gluposti u životu, pa me nije bilo sramota, al’ ovako ‘oću u zemlju da propadnem.

I ne umem da se ponašam. Uopšte. Vodim razgovore sa mamom, pravimo ”strategiju” kao da imam 16 god.

Eto vam.

I dok sam pisala post ovaj, sve sam crvenela i teško mi da dišem. I prosto ne mogu da verujem da ću ovo da objavim. Ali moram, da vam bude jasno da sam i ja živa duša bre.

A cvetiće stvarno ne mogu da vam stavljam, ne volim cveće. Al’ evo vam jedno srce

Potpuna zabrana pušenja u Srbiji

Vi znate da sam ja strastveni pušač, imam i ikonicu na blogu koja to pokazuje.

Mrzi me da objašnjavam više koliko volim da pušim, uživam u cigaretama, odbijam da umrem od njih, koliko sam neupotrebljiva i neurotična bez njih itd.

Isto znate, ili ako ne znate, opet: da izuzetno poštujem sva pravila vezana za duvanski dim i zabrane pušenja. Gde ne smem, ne pušim, ne fušerišem, kad uđem kod nekog u kuću kažem Dobar dan, pa jel  sme da se puši? Izbegavam da idem gde ne može da se puši, sve u svemu, jako sam dobar pušač za saradnju.

Kad donesoše ove silne zakone, sve sam ih ispoštovala i dalje ih poštujem.

A malopre vidim ovu vest o potpunoj zabrani pušenja u Srbiji koja podrazumeva potpunu zabranu pušenja u ugostiteljskim objektima plus neke nove uredbe – parkovi, bazeni…

E sada, hajmo redom

Prvo, mislim da ova zemlja ima mnogo pametnije stvari da rešava nego problem duvanskog dima, ali kaže se da je ”Srbija je dužna da uvede potpunu zabranu pušenja i kao potpisnik Okvirne konvencije o kontroli duvana, koja je pre pet godina stupila na snagu.”. Ok, potipisali smo konvenciju, mora da se poštuje, može to meni da se sviđa ili ne, tako je. Tačka.

Drugo, ugostiteljski objekti. Naravno da razumem nečiju želju da ne želi da udiše duvanski dim, i apsolutno je poštujem. Ali da ja ne mogu da izađem negde da popijem kafu ili piće zato što ne sme da se puši je ugrožavanje mojih prava na slobodno kretanje. Dajte mi par lokala gde se puši i ja ću tu da idem. Ali ne bi smeo da mi se uskrati svaki.

Argument – prekini da pušiš. Neću! Ja sam punoletna, odrasla, mentalno zdrava osoba koja je odlučila da puši. Jasni su mi rizici i moguće posledice. Ja hoću da pušim. Svaki dan me sa paklice sačeka nova ”umrlica” koja mi kaže od čega ću sve da umrem. Ako ja odlučim da umrem (mada rekoh, ne pada mi na pamet da umirem od cigareta) omogućite mi mesto gde mogu ne smetano da se ubijam narednih 20 -30 godina, a da mi ne ugrožavate ostala prava.

Dalje, parkovi i javne površine – ista priča. Ovo je bre moja planeta isto koliko i vaša. I to što neko može da izbacuje svakakve otrove (Ja živim u Boru, sećate se) mogu i ja da pušim. Okej, naravno, neću da pušim u određenim ”zelenim” zonama, ali da ja budem ograđena na moju kuću, ne dam i neću da prihvatim.

I na kraju, najveće licemerje – AKO NEĆETE DA LJUDI PUŠE ZABRANITE CIGARETE SKROZ! UDARI ZABRANU, PRESTANI DA IH PROIZVODIŠ!!      Ali ne, naravno. Neko mora da se bogati na tome, zato što privreda mora da šljaka, da?.

I to je ono što me izbezumljuje. Pogrešno ću biti shvaćena, kao i uvek, znam. Ja nemam ništa protiv nepušača, razumem njihovu potrebu da ne budu trovani, poštujem je. Ali na ovoj planeti, sa toliko dozvoljenih alternativnih načina života koji mogu i ne moraju biti štetni (tu temu nisam ni dotakla, namerno) mene treba neko da satanizuje. Zato hejtujem i ne slažem se.

 

Ljut post

Počela sam da pišem nešto ovde, pa sam izbrisala. Ukapirala sam da ću samo da zažalim što sam to napisala, da ću da navučem gomilu paćenika koji će da mi pričaju da se ubijem, da nisam normalna, ali za to me generalno boli dupe. Prvi pasus sam izbrisala prvenstveno zbog toga što se bojim da će neki od vas, koje volim do besvesti, da ne razumeju, pa ću opet da se osećam najusamljenije na svetu.

Muči me  svašta ovih dana, a neću da pljunem na blog to.

Moram uvijeno. Da nikom ne stanem na žulj.

Jer, normalno je da JA nikome ne stanem na žulj, da JA nešto ne kažem pogrešno. Nikom ništa što se MENI svakodnevno staje na žulj, što mi se kosa diže na glavi od svakakvih reči i misli, što me svaki dan trista puta neko ošašavi svojom glupošću, primitivnošću i neobrazovanošću.

Stidim se bre!!

Samo mi donose poniženje i degradaciju gde god sa se okrenem.

Osećam se tako bespomoćno i uzaludno.

Gde god da se okrenem neko me bombarduje svojom glupošću.

Ali manje me bole glupi ljudi od pametnih ljudi za koje sam bila ubeđena da mora da misle drugačije. Da uče i da se razvijaju kao ljudsko biće. Da porazmisle pre nego što progovore. Da saslušaju drugoga.

Sve je otišlo naopačke na ovoj planeti.

Sistem vrednosti ne postoji.

Dođe mi da izgradim neku brvnaru na vrh neke planine i nikad da ne siđem u narod više. Ni internet neću da uvodim. Ništa, jok. Da muzem krave i da skupljam bobice. I da me boli dupe. Duši će lakše da bude.

Ne sećam se da li sam ovo neć negde napisala, ako jesam, baš me briga, evo opet:

Ja sam za reset čovečanstva. Kakva god svrha bila postojanja na ovoj planeti – religijska ili evoluciona, negde se uz put smisao izgubio i neko se teško zajebao. Mnogo smo loši ljudi. Zato bi ja da se sve resetuje. Par hidrogenskih bombi, kako ko voli (paranoja talk: nisam terorista, neću JA to da uradim, ne pada mi na pamet, samo pričam). Pa ako je sve ovo imalo smisla, napraviće se ponovo.

Jer, ovo sad, nema nikako smisla. Možda smo tehnološki napredovali u pm, ali smo nazadovali kao ljudska bića do kraja. Tačka

 

Gde je naša kosmička pravda?

”Niko nije toliko dobar ko priča o sebi da je dobar” – reče mi moj prijatelj pre neki dan dok smo se nešto svađali, aludirajući na mene. I možda je u pravu. !Možda ja nisam toliko dobra, ali sam dobra

I to nisam dobra toliko ”mojom zaslugom” već zaslugom mojih divnih roditelja, ludaka koji u ovoj zemlji, u svom ludilu su ostali najnormalniji, najprisebniji i najbolji ljudi koje znam.
Pisala sam u hiljadu raznih postova njihovo vaspitavanje sestre i mene, kako su nas vaspitavali da budemo ljudi, da budemo svoje, kako moja majka neretko pati zbog toga da li je uradila ispravno, jer su joj deca generalno nesrećna. Samim tim što su takva. Dobra.
I ne priznajem da nismo dobri ljudi, zato što neosporno jesmo. Budale za većinu, ali jesmo dobri. Mislim da je moja majka, osoba koja je najmanje grešaka u životu napravila. (S tim da ”greške” shvatite uslovno rečeno, jer generalno ne verujem u greške, verujem u poteškoće koje napraviš sam sebi, a koje te uče i potrebne su ti na putu).
Kad je bilo ono ludilo devedesetih, moji su dopustili da im deca budu gladna, zarad toga da bismo mi bile dobre. Da ne vidimo da se može ići drugim putem. Nemamo selo, nismo imali hranu sa strane. Moji nisu švercovali ništa, ćale mi je radio u banci, i kada je bila neka afera sa radnicima te banke, gde su dosta njih ”malo odgovarali” zbog nekih malverzacija, moj ćale je išao u istanjenim farmericama koje su reprezentovale dokaz da u životu nije ukrao ništa. I to ne iz fazona, nego zato što stvarno nije imao bolje.
Budale za većinu, ali neosporno dobri.
I za svo to ludilo i pre i malo posle i sada, nas život jebeno šiba. Nije kao da ćemo umreti od gladi, ali generalno umiremo. Svakog dana po malo. Ne pušta nas i ne daje nam ni malu životnu pobedu da znamo da smo na pravom putu. I to, bre, umara.
Ja ovako realistično – pesimistična sam se i nekako, u dubini duše, pomirila sa mojim životnim porazom. Da neće biti ništa od onoga što želim, mogu i zaslužujem. Muka mi je za njih, što su sve dali za nas, a nama jednostavno ne ide.
I muka mi je za nju. Jer je prošla horor koji ne možete da zamislite. Moja sestra. Jer se izdigla iz toga, skupila snagu da preživi, da se izbori, da se dokaže, tamo negde potpuno sama. Ja mislim da ne bih imala snage da uradim sve to što je ona uradila.
I posle svega, da je život ni malo ne nagradi? Da joj da samo mogućnost da normalno živi?! Ne da nije fer, nego…. nemam reči.
Jedna od nas dve mora da uspe. Zbog naših, zbog ravnoteže u svetu, zbog neke jebene pravde koja treba da postoji. Ona mora da uspe, bolja je, pametnija, sposobnija i jača. I ja je volim. I ona je zaslužila da uspe.

Zašto, živote joj to ne dozvoljavaš? Čime smo te naljutili? Ili nas testiraš dokle možemo? A možemo još mnogo. Samo ne vidim svrhu.

Ove godine mogu da slušam Chambao

Čitam ovaj post kod moje blogodrugarice Hipatije i puno sam srećna zbog nje. Nemate pojma. Mnogo snage treba za to. Da skupiš deliće svog života nazad, da progutaš, bol, tugu, poniženje, izdaju i sram, i da nastaviš, još sjajniji.

Ja, kao i što sam napisala tamo u komentaru, još nisam stigla dotle. Ja još uvek ”glancam i poliram” svoju krunu. Iskreno, tako je.

Zaobilazaila sam ovaj datum kao manijak. Nisam ga zaboravila, naravno, ja i moje manijakalno pamćenje godišnjica. U’vatio me neki neizdrž, znate sva ona moja emocionalna uslovljavanja.

Bila sam odlučna da ništa ne napišem danas. Bojala sam se da će da ispadne drugačije. Al’ onda sam pročitala gorepomenuti tekst, i nemam pojma, dao mi je neki optimizam. A ja sam retko optimistična, pa da uživamo u tom trenutku.

Nisam još stigla da zasijam kako mogu. Dobro sam bila ugašena. Jedno vreme sam mislila nepovratno. Da se nakupio ožiljak preko ožiljaka, i da ne smem više nikad da se usudim da pomislim da rizikujem. Polako mi se čini da to sad opet mogu. Mic po mic, baby steps.

Ne lažem, sve vreme živim u strahu od ”toga”. Ali mislim da većinu vremena nisam svesna toga i da odbijam to da priznam. Ali, kad sednem, sama sa sobom, kad krenu analiziranja, jasno mi je. Da sam uplašena. Ma gde uplašena, prestravljena! I kontam, da su izbori, koje sam donosila u protekle dve godine, skroz u skladu sa mojim strahom. Da sam se zacementirala. Nisam se paralizovala. Samo zacementirala. Prastara fora – ako se ne otvoriš, niko neće moći da te povredi. I niko me nije povredio. Ali niko me nije ni očarao. Nisam dozvolila.

I malo sam uplašena od odluka koje sam donela. Ne od odluka, pogrešno sam se izrazila. Od onoga što ide posle. Rekoh već negde, koliko god šašavo izgledala i ludo, ja uopšte nisam impulsivna. Ne volim da izađem iz svog sigurnog okruženja, od sistema koji sam sama sebi napravila. Generalno, ne volim promene.

Pre dve godine meni se srušio svet u kome sam živela. Sada sam ja svoj svet razdrmala. Rešila da promenim sve. I da konačno počnem da živim, da slavno pobedim ili slavno izgubim.

Dala otkaz, preseliću se, probaću nešto, novo i nesigurno. I strah me je. Lagala bih kada bih rekla da nije.
Danas imah poslednji čas sa klincima. Učili smo vrline i vrednosti. Stigli smo do hrabrosti. Odmah su svi ustali da pokažu koliko su jaki. Objašnjavala sam im da snaga nije hrabrost. Da si hrabar kada se bojiš nečega ili nešto da uradiš, ali opet se suočiš sa time.

Ja sam hrabra.

I ovaj datum je poseban po još nečemu:

- Danas je Dan Mladosti. Bulumenta ljudi je na današnji dan radila slet i umirala od sreće zbog toga
- Danas je towel day, day peškira po Daglas Adamsovom ”Vodiču kroz galaksiju za autostopere”; pa samim tim i
- Geek pride day

A ja, glancam svoju krunu, dok ne zasijam skroz.

A ove godine MOGU da slušam Chambao ;)

Napeta sam zbog vas

E tako, u poslednje vreme, pre preseljenja, naročito posle, od kad sam aktivna na tviteru, malo više ljudi me čita. I ti ljudi, kojima se dopada kako pišem, neretko mi to kažu.

Što je lepo. Ili me sretnu ili mi pošalju poruku, i kažu da im se sviđa ono što ja piskaram i po blogu i po tviteru.

I kažem to je lepo. Prvo mi je ta reakcija. Drago mi. Posle mi malo neprijatno jer ne znam šta da kažem osim hvala, a ”hvala” mi glupo da kažem. Mislim samo to. Posle mi smešno.

Zašto? Bilo ko, ko me zna malo više od mesec dana, zna da ja upravo ovako kako pišem, pričam i mislim. Nije ja sada da razmišljam nešto o kompoziciji teksta, iznerviram se, dođe mi nešto, word – tras bum – publish. Toliko. Isto kao što mislim. Isto bih vam rekla to da ste tu, istim rečima.

Kažu, lepo piše. Okej, hvala, ali ja toga nisam svesna. Zaista nisam.

U stvari, napeta sam, zato što me terate da postanem svesna toga. Jer to sa sobom nosi određenu odgovornost.

Odgovornost da ja sada počinjem da mislim o tome kako pišem, a ja ne valja mnogo da mislim, jer kad ja mislim ja se sva spetljam k’o tenkovska sajla. I onda se trudim da vas ne razočaram. I onda ništa ne mogu da napišem. Eno, jedan post mi stoji u draftu već tri dana. Sve pišem i brišem.

I tako, nemojte toliko da me hvalite. U stvari nemojte ni da me NE hvalite, jer ja sam egomanijak. U stvari, nemam pojma. Gle šta ste mi napravili sada

:)

 

48 sati panike i krize

Znate ono kako kažu u narodu ”kad crkavaju stvari, crknu po 3” ? E tako meni bilo.
Našla neku finu novu muziku i da poskidam i da snimim, kad ono nemam mesta u kompu. Silovala sam ga do maksimuma. Aj ja da pobrišem nešto, al’ sve mi znači, imam gomilu slika, jerbo sam egomanijak, žao mi da brišem, aj ja da režem malo.

Prvi disk namestim. Pukne posle 10 sec. Ponadam se ja, metnem drugi, isto! Nije mu prvi put, on se već dve godine muči. Upropastio ga onaj što nekad živeo ovde, al’ mu ime ne spominjemo, al’ ajde.
Kupiti novi sutradan. Kupljen novi sutradan. Namešten. Isproban. Radi. Posle petog narezanog diska počne da pravi problem. Isprobam disk – jok. Nema šanse da ga pročita. Popizdim do Plutona i nazad. Na tom disku mi slike iz Španije i još svašta nešto. Rastužim se.
Zovem mog frenda fellow geeka. Kaže, radi ti rezač, popravićemo. I povratićemo slike. Dolazi sutradan. Ja mirnija.
Sutradan, ja uspem da upalim komp iz trećeg puta. Al’ ajd’ dobro. Nesmotreno ga ugasim. I neće više da se upali. Mrtav, al’ ne baš skroz mrtav.
Alarmiram vojsku, policiju, nacionalnu gardu, legiju stranaca! Dođe frend potkovan hardverskim znanjem i nije mu baš najjasnije. Sad da vam ne objašnjavam baš kako je to sve bilo, a i ne sećam se baš jer sam pokušavala da ne vrištim na nedužnog mi frenda, a i manijački sam stiskala fon i kuckala na tviteru da dobijem takvu – kakvu pomoć i utehu. U fazonu je bilo, on radi – al’ ne radi. I ne radi mu ona pištalica da bi mogao da identifikuje kvar. Moje jadikovke i panike probudiše ćaleta, pa i on dođe da asistira. Ispenetrirali su, da izvinete, moj komp uzduž i popreko. Men’ se malo plakalo.
Napokon osposobiše tu pištalicu i ona rekla neku kombinaciju bipa na osnovu čega je moj frend zaključio da crkla grafička! Proveriše – jeste grafička. Ja se opet neoprezno obradovala, jel to može se kupi. Rešićemo.
Malo kasnije, sedimo mi tu svi porodično, jer mi frend kao brat blizanac, odraz u ogledalu, a i najbolji je drug sa mojim ćaletom. I on stane na vagu, jer mi kao nešto šetamo, pa da vidi koliko je smršao. I smršao kilo – dva. Ja se tu obradujem, kad je mogao on, mogu i ja. Ja duplo više šetam i kao radim neke vežbe i stanem na onu kučku i…
… i VRISNEM. Ne zato što sam htela, već zato što mi je to bila instinktivna reakcija. Sablaznim se ljudi! Majke mi. Svi meni nešto popuju kako ja u stvari izgledam ok i kako mnogo kukam, ali valjda majku mu, ja znam kako ‘oću da izgledam.
I rešim da sam na dijeti. Bezuslovno. U toku noći mi moja drugarica Siobhán pomogne neizmerno, zbog čega treba da je častim limunadom bez šećera.
A sad malo o noći. Mi inače imamo dva kompa u kući. Dva kompa, dva IPTV-a, tri tevea, milijardu kabli…get the picture? I nacrtam se ja u dnevnu sobu da pasivno – agresivno isteram ćaleta sa kompa da bih mogla da se zaradujem. Jok bre, čovek me ne zarezuje, ubija vanzemaljce, sluške na uši, ja kao da ne postojim i da ne patim zato što mi komp bolestan. Te sam bila prinuđena da gledam tv, što odavno nisam radila. I tako se ja namestim na onaj kanal gde se svi ubijaju, kolju, gde ima puno psihopata, pa se to istražuje. I bejah mi fino, turila fon na punjač, tvitkam i gledam klanje.
Al’ negde u toku noći, ćale još za kompom, ove serije što gledam se repriziraju. Pa obrnem kanale pa naletim na ”Srpski top model” Pa se zabezeknem što to ima. Pa se izbečim koliko to jadno izgleda. I koliko je sve fejk. I koliko su one tupave. I ona voditeljka kako me nervira sa onim Bojanče, Anči, Cico, Mico i ona dva neuspela geja.
Ćale ode, ja se dokopam kompa i preživim nekako tu noć.
Sledećeg dana, ja na dijeti, krećem u potragu za grafičkom. Bor ima 5-6 prodavnica kompjuterske opereme. Od toga dve NEMAJU grafičke na lageru. Ič. Jedna ne radi zbog smrtnog slučaja. Druga ima dvokratno radno vreme, što mislim da godinama nisam videla. Ja u frci i panici. Mozak mi radi jednosmerno. Da mi je neko ušao u glavu, izgledalo bi kao iz filma ”Biti Džon Malkovič”, kad Malković upadne sam sebi u glavu. Grafička, grafička, grafička? Aaa grafička? Graaafiiičkaaaa. GRAFIČKA!!!
Odvede me frend u neki lokal dva sa dva za koji nisam ni znala da postoji. Ja već bez nade, okrećem telefone da mi neko uzajmi neku dok ne naručim. Pitamo. Ima – DVE! Vuhuuu! I to neke nabudžene, koje generalno meni ne trebaju. I cena im takva. Nek’ ide život daj, ja ne mogu beeeezzzz njeeeeeeee.
I tako. Imam grafičku. Maj prešs radi. Frend namestio rezač. Sutra će da mi vrati slike, kaže. Još samo da smršam. Ako još nešto crkne, nekog ću da pojedem

To bučno, to besno, to blesavo :D

Pig

Dobro je sad si ručala i to ti je to. Lepo si se najela. Do sutra nema ništa. Gle koliki ti stomak, ne misli na hranu, fino si sita. Mrzi me da idem popodne na posao, ali moram i gle i ova kiša i mora dam pare za taksi i neću da idem peške, eto zato ne smem nikako da jedem, nisam obavila svoju današnju šetnju, nema da jedeš. Dosadno mi. Ima još dva sata dok ne krenem na posao. Baš mi dosadno. Aj prilegnem malo…….Jao kako mrzim ovo buđenje, gre’ota volim pesmu, smučila mi se od buđenja, snooze, snooze, snooze, aj ustaj, zakasnićeš. Lele već sad vidim da ću da ogladnim, dok odem, kad me iznerviraju na poslu, dok se izborim sa decom, radimo predstavu, moram da jurim oko njih. Ne razmišljaj stoko o tome, budi jednom karakter u životu, aj oblači se i polazi. Jaooo jebemti ogledalo, gle koliki ti stomak, ono pozadi, onako fino, aliii stomaaaak, to nikad nisi imala, ne misli na hranu, nema da jedeš do nove godine. Jao jebemti i kišu i taksi i sve i sad ću da mu dam pare za ovo što sam mogla da prepešačim pa da sagorim i sve. Koleginica jede burek. U ovo vreme?! Svaka joj čast. A gle ova obukla se u suknju, pa i može joj se, gle joj noge, gle joj stooomaaaak, nije kao tvoj. Aj idote prekini da razmišljaš o tome, idi da radiš………. Ka’će zvoni? Čekaj bre, to ova deca treba se misle ne ti…….aaaaa ka’će zvoniiii? Odlično, stala je kiša možeš peške. Taman ćeš malo da goriš, pa kad već goriš možeš i nešto da pojedeš, neće umreš. Ae ne lupetaj, gle koliko si jadna, jebote, Frojd bi te se postideo, koje mehanizme koristiš, nije da ne znaš za bolje, ako si gladna idi jebote i jedi, mani da se tako jadno izvlačiš. Kretenu. Ne! Neću da jedem, idem ”donjom ulicom” nema iskušenja da kupim bilo šta pustara, ionako je frižider uvek prazan, treba nešto se sprema, jebi se, nećeš da jedeš. O fak ova kiša opet počinje da prska, jebemti više i ovo vreme i sve, samo mi se spava, a da ja pređem ”gore” ima više krovova, da ne kisnem. Idiote, ne prelaziš ti zato gore, znaš ti dobro. Pa šta, a u penis, kažu da čovek treba da radi ono što voli i ono što ga čini srećnim, a ja bre volim da jedem, kad bih mogla jela bih 24 sata dnevno…jeste ali ne voliš ni što si se ugojila, pa ne volim, ali više volim da jedem nego što ne volim što sam se ugojila. A i šta me briga, pomirila sam se sa tim da me niko neće voli ni mršavu ni debelu, a uostalom imam ličnost…hahahahhahahahahahahahah aj i ja da ne serem više, donela sam odluku sama sa sobom, gladna sam i ima da jedem i jebi ga. Ajde….ali kakooo bi bilooo kuuul da iskuliram. A gle…skreni, nemoj da skreneš, skreni, nemoj da skreneš, skreni, skreni, nemoj, skreni…

 

- Jednu palačinku, slanu, pečenica, pečurke, kačkavalj, pavlaka

Idiot!

Kako je Ivana dobila svoj novi omiljeni film (Valhalla Rising)

I tako pre neki dan Goran aka ClemmRusty izbaci na tviteru link za recenziju (pošto se time, jel’te bavi, linkovah gore po propisu, i sajt i tviter) dotičnog filma uz kratak opis ”k’o da sam gledao spot Tool-a”

Ja sam vam ovde pričala nekad malo o Tool-u, i kako volem da slušam i kako ‘tedoh da prodam bubreg da bih otišla na koncert i tako to.

Ta jedna rečenica mene zaintrigirala više nego ne znam ni ja šta. I odem pročitam recenziju. I dopadne mi se ohoho. I Ničea spomenuo. I probudi se nešto u meni što araluče Ivana moraš da gledaš film.

I skine film moj frend manijak sa kojim do besvesti gledam filmove. UzNemo picu, vino i pustimo…..

Prvo i najosnovnije, Valhalla rising nije film za svakoga. Nikako. Ako vam je plafon kod gledanja filmova Transformersi ili Gospodar prstenova, nikako se nemojte usuditi da gledate ovo. Biće vam dosadno

Digresija izlet: Dotični frend moj i ja već godinama izuzetno hejtujemo filmsko ostvarenje Gospodara prstenova, iz raznoraznih argumentovanih razloga, a ovde ću navesti samo jedan – pederski je! Tačka. I gledamo sinoć Valhallu i on sav uzbuđen meni : ”Ovako treba da izgleda Gospodar prstenova!”

Ovaj film je prvo vizuelni orgazam. Pošto je totalni minimalizam u dijalozima, fokusira se na sinematografiju. A sinematografija jedna od najboljih koju ikada videh. Toliko emocija iskazanih kadrovima. Mama mila.

I bez obzira na to što se film odvija sve vreme u eksterijeru, po brdsko-planinskim predelima i na otvorenom moru, sve vreme sam imala osećaj klaustrofobije. Pa vi procenite koliko je to majstorski urađeno.

A sad malo o priči, pa da povežem sve.

Priča jeste neobična i obična. Zavisi kako posmatrate život. Imamo heroja, koji je u stvari arhetip ne heroja. Psihopata čovek. Skoro pa zver. Radi na osnovnom instiktu preživljavanja. Život ga je doveo u situaciju da radi strašne stvari, tako da emocija nema. Ili bi tako trebalo da izgleda. Ja sam doživela to kao nekoga ko ne sme ni da zaviri u svoju emocionalnu stranu jer to ne bi preživelo.

Spletom okolnosti i razradom situacije, naš protagonista kreće na putovanje. Fizičko i metafizičko.

I oba su sjajna! Fizičko – gore rekoh, brdsko – planinski predeli, otvoreno more, perfektna sinematografija. Neću da vam odam priču, besmisleno je. Ona se mora doživeti.

Ja filmove u svojim privatnim ivanizmima delim na različite kategorije i fijoke, a jedna od njih je na filmove koji se razumeju i na one koji se osete.

Ovaj treba da se oseti. Ovaj treba da čačne dušu. Jer se, po meni, ovde o duši radi. Meni je ovo ”iskupljenje” film. Film o žrtvovanju. Ali ne za nekog drugog. Žrtvovanje sebe zbog sebe.

Ne umem da objasnim Valhallu. Imam toliko utisaka, mišljenja, emocija, pa kad krenem da pišem, rasplinem se kao manijak, pa izgleda bezveze. Samo pišem – brišem.

Ne znam sa čime bih ga uporedila. Asocijacije koje imam je da je nešto slično ovom filmu Jarmushov Dead Man, Stalker od Tarkovskog i Apocalypto Mela Gibsona. Ali ove asocijacije treba shvatiti vrlo uslovno, jer koliko god mogu da podsete, ovaj film je opet veoma različit od sva tri, kao što su i sva tri različita međusobno.

Još jedna stvar koja me je oduševila kod ovog filma je njegova sirovost. Sirovost u scenama borbi koja nimalo nisu spektakularne kao što se sve češće viđa u popularnoj kinematografiji. Nema ništa poetski i spektakularno u ubistvu. Nije ”lepo” prerezati nekome grkljan. Niti se to radi iz troskoka + kolut napred. Ne, svaka scena je urađena sa toliko sirovosti, brutalno, ali brutalno istinita. Toliko da fascinira, ne izaziva gađenje kao kod nekih, već daje čudan osećaj – da, to je to.

Režiser se u ovom filmu bavi i religijom, a i kako i ne bi obzirom na glavnu liniju filma. Film se bavi skroz egzistencijalističkim pitanjima života, smrti, kao i razloga za oba.

I možda bi ovakva priča mogla da se ispriča u bilo kom vremenu, ali upravo je kontekst, vremenski, istorijski, ta sirovost napravila od ovog filma jedno genijalno ostvarenje, koje sam ja već gledala dva puta u full-u, a više desetina puta se vraćala na neke scene da uživam u njima.

I šta više da pričam? Svašta napisah ovde. Meni je ovo moj novi omiljeni film. Prebio je sve sa prvog, drugog i trećeg mesta i ubedljivo drži prvo mesto na mojoj rang listi.

I mnogo mi je žao što sam propustila ovo ostvarenje, što mi je radar zakazao, ali mi je beskrajno drago što sam ga ipak odgledala i za to ću Goranu da budem večno zahvalna.

I da znate, ako naletite na ovakav neki film, obavezno da mi javite!!

Em sam ljubazna, em me hvale (?!)

U mojoj zgradi živi jedna starija gospođa koja je dovela neke starce iz sela, baku i deku. Ne znam da li su njeni roditelji ili nečiji tuđi, u svakom slučaju čuva ih.

Baka i deka su veoma, veoma stari. Deda hoda kao ćirilično P toliko je iskrivljen, ima štap, a i baka je stara i teško hoda.

Ta divna žena stalno šeta sa njima tu ispred zgrade, siđu do školskog dvorišta, posede malo, ipak su ljudi stari, ne mogu mnogo.

Ja, fala bogu, kada ih god sretnem, kažem lepo ”dobar dan”. Popričam sa ženom, našalim se. Baki i deki kažem da samo guraju, da su k’o tinejdžeri, samo šetaju i piče, a jednom sam im valjda pridržala vrata od zgrade da uđu.

E sada, meni je sve ovo fala bogu normalno, nisam obratila pažnju na to kao nešto specijalno do danas.

Danas, jer majka malopre dođe i kaže i da je pričala sa komšinicom i da me ona bogznakako nahvalila. Te sam ja ljubazna, divna, ovakva – onakva, uvek se javim (?!), popričam, ”danas niko neće sa starci da razgovara”, pridržala sam im vrata jedanput (?!)

VATAFAK?!

Koliko je bre to tužno, kad se danas neko pohvali i to nahvali ohoho samo zato što ima osnovno kućno vaspitanje?!

Što kažem dobar dan? Što sam zadržala vrata?! Ovome ne mogu da se načudim, pa ima već jedno dva sata od kad mi majka reče. Šta sam trebala da uradim, da otključam vrata od zgrade, tresnem im ispred nosa i ne okrenem se?!

Mislim jebem ga, stvarno.

I kako se to bre ljudi ponašaju, kad moje obično, normalno, najnormalnije ponašanje, izaziva toliko hvale?!

Meni ovo uopšte nije jasno. Strašno.

Šta je sve bilo dok sam se ja selila…

Prvo, vidite da sam se preselila.

Tamo na starom sam napisala da nisam baš želela da se selim, ali me Mahlat pretupala na brzinu zajedno sa divnim Gospodinom Poslednjim Skautom (veliko mu hvala!) i hop cup, eto mene udomljenu ovde.

Inače, ceo dan sam sređivala ovo čudo i još uvek nisam sigurna da izgleda kako hoću, pa sam sada malo poluluda.

I tako…

A da, otkud Mahlat i Poslednji Skaut kod mene? Pa bio EWF. East weekend fest. O tome kako je sve to zvanično možete pročitati gore na linku, ja ću da vam kažem kako sam ja to doživela.

Prvo sam doživljavala nervne slomove zbog Mahlat, jerbo sam trebala da je ugostim, ali nemoguće je doći iz Kragujevca do Bora, osim petkom i nedeljom. Na kraju smo se zajedno smejale, valjda, zbog nekog rajzena. Onda sam se smejala od moje majke koja zaista ceni dotičnu gospođu, pa se sva radovala što će da je upozna, pa je nedelju dana radila generalku po kući, još sam mislila i da će da okreči kuću :D

Elem, Mahlat na kraju stiže zahvaljujući Skautu, sa zakašnjenjem.

Za to vreme ewf već kren’o i po meni najbolje predavanje je bilo predavanje Rumuna, Bobby Voicu i Cristian Manafu. Ja se razduševi i kad izađu linkovi sa strima ima da ih pustim negde, jer je predavanje zaista blago, i od tada sam mnogo počela da koristim reči ”sjajno” i ”izvanredno” što me sad pa izluđuje.

Zatim je bilo predavanje javnih ličnosti o korišćenju interneta, u panel diskusiji učestvovali su Gordana Čomić, Branislav Lečić, Marko Vidojkvić i Veselin Jevrosimović, vlasnik Comtrade-a. Mrzi me da ih linkujem, majke mi, svi znate ko su.

Tu, a i kasnije me je oduševila gospoja Gordana Čomić, jer je žena zaista jedan Džek u svakom pogledu, pametna, otvorena i jedna sasvim normalna žena. A i predavanje joj je bilo sasvim jasno i glasno za ovakve tupane kao što sam ja. Lečić k’o Lečić, Marko Vidojković je meni smešan kako god ga okreneš i super mi je i da ga čitam i da ga slušam.

Posle tu bejaše popovi koji su držali predavanje o crkvi na internetu koje me je naljutilo, pa uspavalo, pa opet naljutilo i na kraju smorilo pa odoh. Kažu da se posle razvila interesantna diskusija, ali ja ne bejah tu.

Da se razjasnimo, vi koji me čitate, znate da ateista nisam, ali ako ti meni nametneš nešto, u ovom slučaju molitvu, ja ‘oću odma’ da se svađam. Posle je uspeo čovek da uvredu sopstvenu publiku, onda opet da me iznervira nekom veronaukom, a onda’ sam otišla.

Posle pričasmo malo o sexu (ne sa popovima), na ovaj način ili onaj, nekima se svidelo, neki se naljutili, meni sex nikad ne smeta, sve u svemu – kul.

Drugog dana nisam prisustvovala predavanjima, jer sam se vodala sa mojom gošćom tamo – vamo.

E sad, predavanja su zaista bila odlična, ako izumemo popove, što je opet, moj lični utisak, ali meni je bilo draže da ja upoznam te ljude sa kojima živim u tom svetu.

Ja sam cmizdrila ranije na blogu kako meni to sve znači, kako se ovde osećam kako da baš pripadam, a tako sam se osećala i kad su došli ti svi divni ljudi. Kao da tu pripadam.

Dobro sad, manje više neko je tu uticajan, neko nije, neko možda malo pati, neko ne pati, mene generalno boli dupe i zato sam ih sve šarmirala :P

U dilemi sam da li da krenem da spominjem sve ljude koji su me oduševili, ali bojim se da nekoga ne zaboravim, a i opet mrzi me da linkujem.

U svakom slučaju, vi koji ste me oduševili, sa kojima sam se skontala znate ko ste. I oni sa kojima sam jela, pila, smejala se, oni koji su me fotografisali, oni koji su slušali moje beskrajne monologe bez poente, i oni koji su me zezali. Svi su divni. I beskrajno mi značite. I jednino posle ovoga mogu da kažem da ću se potruditi da što više posećujem ovakve manifestacije, jer bre, što bi Deda rekao sve nešto lepo!

I šta je na kraju bilo?

Nekako je ceo taj vikend imao uticaja na mene da su drugačiji život, svet i ljudi mogući. Pa ovo preseljenje, koje nisam želela, ali mi je dobro došlo. Ali ja sam lepo u utorak popizdela na poslu zbog one moje situacije o kojoj još uvek ne mogu da vam pišem sa sve imenom i prezimenom, jer mi je slučaj još uvek u nekom ”zvaničnom procesu”. I to baš popizdela. I posvađala se onako glasno. I došla kući. I sela. I razmislila. I zaključila da je meni ispod časti da se više poprckujem sa njima na finjaka. Da jednostavno neću da sedim kući i da smišljam svakakve besmislice da im vratim, da zavučem na sitno sa osmehom na licu.

I dala otkaz. Danas. Napisala i odnela. Imam otkazni rok 15 dana. Ona se nasmejala kada sam joj uručila Zahtev za raskid ugovora o radu. Verovatno misli da me je pobedila. Neka joj. Ona ne shvata da sam ja pobedila sebe. Da sam napokon našla snage da iskoračim iz života u kome sam se zaglavila, a gde me je taj posao držao kao izgovor.

I šta ću sada?

I nemam baš najjasniji plan. Ali imam neki.

A otom – potom!