Da vas pitam nešto ozbiljno, koliko vi spavate?

Ja u mojim depresivnim fazama sam znala da opičim po dvadeset sati dnevno i da mi uvek treba još, ali to je medicina, psiha, to mi jasno.

Od kada sam se preselila, radim dvesta smena i tri posla, imam rokovnik i obavaze kao manijak, uhvatila sam sebe kako spavam po 3 do 4 sata i da mi je dovoljno da bih funkcionisala. Umorna sam, ali funkcionišem.

Juče, posle paklene nedelje dođem kući, spremna da se ošinem od spavanja, nemam obaveza danas, uglavim se u krevet u pola 11 rešena da se ne probudim pre trinaest H, da se energetski restauriram i probudim se u pola 6. Pola faking 6.

Budna. OVOLIKE mi oči. Nema šanse. Pokušala nešto da se vrtim, probam, ma jok.

Tražim ovde po netu, kaže internet da mi je potrebno od 7 do 9 sati sna, pa kontam, jesam spavala toliko noćas, al’ opet, valja se nadoknaditi prethodno.

Te vas pitam, ne bilo vam zapoveđeno, što ja ne spavam kad mogu i koliko vi spavate?

Malo ću vam otvoriti dušu. Potrebno mi je. Već par dana me muči nešto. Ne baš muči, ali me tera na razmišljanje. I to opasno.

Rekoh vam da se u poslednje vreme malo zapanjujem slikom koju odajem. Koju vidim da ljudi imaju o meni.

Ne dopada mi se nešto što vidim u poslednje vreme.

Moraću da vam ilustrujem na nekim primerima.

Upoznala sam dobrog dečka. Izazvao je kod mene emocije kao prema obližnjem drvetu. Kao pojašnjenje dajem to da ja volim sve tekovine civilizacije i da nemam želje i potrebe da idem u prirodu. E toliko emocija.

Otišla sam da razmislim i razmislila sam da treba neke stvari u mom životu menjati, tj da ne treba da se lepim samo za ”barabe” i ”kante za đubre” u mom životu, već da treba da promenim ”šablon”.

Odlučim da dam ”šansu”. Dobar dečko je stvarno dobar. Prija mi. Dopao mi se. Lepo. Dobar dečko se uplašio mene. I ne, ne preterujem. Rekao mi je da ga plašim. Ja, moje priče, moj život, ono što nosim sa sobom. Ne ljutim se. Žao mi je. Dobar dečko je i dalje dobar.

Pričam sa ”poznatim” tipom. Nov, ali poznat. Sa njima umem. Pijemo. On kaže ”Šta ‘oćeš, ti odaješ utisak, još samo 6.000 njih i smiriću se majke mi”. Zbunim se i ne verujem. Verujem, ali ne verujem. Kako bre odajem takav utisak?

Pričam sa drugarom iz detinjstva u promenama iz mog života. Kaže, kako bre Ivana, pa ja kada sam otišao iz Bora, ti si bila, aktivna družila si se, ovo ono. Ja mu kažem da od 2009 godine pa do sada nisam imala život.

I na kraju moj frend koji me zna najbolje – Ma nemoguće da nisi svesna kakav utisak odaješ!?

Nisam.
Postajem svesna i ne sviđa mi se.

Ne razumem zašto neke stvari mora da isključuju jedno drugo.

Dubokom analizom svog dosadašnjeg života postala sam svesna da ja nisam imala normalno detinjstvo. Da mi je ukradeno saobraćajnom nesrećom, odrastanjem u Boru, blizinom droge, nesreće, siromaštva, ludosti i preranih smrti.

Imala sam neki blaži Trainspotting od ”detinjstva”.

Lupala sam glavom, okej. Odrasla sam negde u međuvremenu. Sredila prioritete. Znam šta hoću. Znam šta neću.

Ne mogu da dobijem nešto što hoću.

Ja nikad nisam želela da živim bilo kakvim spektakularnim životom. Operisana sam od takvih ambicija.

Ja hoću ono što većini ljudi dolazi normalno, po difoltu. Pokušaću da se ne karikiram mnogo.

Hoću normalan posao, od 9 do 5, hoću da kuvam ručkove, hoću čoveka pored sebe koji me voli uprkos meni, hoću decu da ih oblačim, hranim, vaspitavam, pomažem kod domaćeg. Hoću obična nerviranja svakodnevnice. Hoću rutinu. Hoću film pred spavanje.

Ne mogu da nađem nekoga ko želi isto što i ja, a da ima snage i volje i dovoljno muda da bude sa mnom. Jer odajem taj utisak koji već odajem.

A odajem utisak, da ću nekog da pojedem, da pregazim ili već tako nešto. A to tako nije tako, da je ne znam koliko glasno treba da izgovorim i objasnim.

Nežna sam bre mnogo. Hoću da me neko čuva i voli. Da brine o meni, ali ne onako, već onako normalno. Hoću da verujem nekome i da budem u stanju da se prepustim tom osećaju.

Zato i istresam sebe odmah ljudima po upoznavanju. Evo ti, to sam sve ja. Vidi da li možeš, vidi šta ćeš sa tim. Stvarno ne verujem da neke stvari treba da se sakriju. Ne verujem da bilo šta može da se sakrije. Ako problem postoji, on mora da se reši odmah. Inače nikada ništa neće biti okej.

Istina je. Nisam imala pravolinijsku putanju od A do B da parafraziram dijalog iz Chasing Amy. Više je bilo da sam od A, pa do još nestiglog B, išla prvo u Ž, pa u C, pa u Š i tako dalje. Ali znam gde je B. I hoću da njega, ali mi je ta jedna stavka u životu tako nedostižna.

Ne patetišem sada. Analiziram glasno ono što mi se vrti u glavi. Imam problem da nađem dovoljno jakog ili dovoljno normalnog muškarca koji će me voleti. Sa svime što nosim sa sobom.

I povređuje me ponekad jako što ljudi misle da nisam vredna takve ljubavi. Da je preteško. A nije. Kako može da bude teško kada je onaj uspeo da me tako lako sjebe na dve godine da se ja oporavljam? Pa dokazano umem da budem ćurka kao ostale.

Nije celo moje postojanje i način života zato što ja tako hoću. Već zato što još uvek nisam našla ono što mi je potrebno.

I ne razumem zašto moje nekada malo otvorenije zezanje i posmatranje nekih odnosa podrazumeva da nisam vredna i dostojna nekog ozbiljnijeg.

I ne očekujem neke savete sada. Samo mi se ovo nagomilalo i mora da se izbaci. Zato mi, na kraju krajeva, služi ovaj blog.

Zaboravim se ja tako povremeno. Da me ima više. I da su sve te Ivane ja.

Od onih promena u svom životu, gde me je neko mnogo slomio, dok sam se sakupljala i pokušavala da se ne raspadnem ponovo, malo sam se zaboravila.

Zaboravila sam da pustim da ljudi vide celu mene. Toliko sam zagradila da nisam ni primetila.

U poslednje vreme primećujem tuđe slike o meni, pa mi smešno malo. Mislim, okej, mom kontrolfrikizmu prija da me ljudi gledaju kao tough, in control, no bullshit kind a chick. Jer ja i jesam takva. Ali me ima još.

Provaljujem da većina ljudi ne zna koje je moje zanimanje i da se veoma iznenade kada im kažem.

Ja sam diplomirani pedagog. Ponavljam. Ja sam taj fakultet upisala jer sam želela i želela sam samo to.

Ona Ivana, taj deo mene je potpuno drugačiji.

Mrzim generalizacije i rečenice tipa ”volim decu”. Nemoguće je voleti svu decu isto kao što je nemoguće voleti sve ljude.

Ali deca utiču na tu Ivanu. Ivana postaje neko drugi kada je sa decom. Mislim da se i fizički promenim u blizini dece.

Oni izvuku onu istinsku empatiju, klovna i ludost iz mene. Jer deca, što si veća budala pred njima, više te vole. Ozbiljno vam kažem.

Deca prepoznaju iskrenost odmah. Mogla bih sa njima večito da razgovaram, igram se i učim od njih.

Nikada nisam imala priliku da se dugo bavim onim čime želim i volim. Uvek su to bili neki volonterski projekti ili moja dobra volja u tom trenutku. Prethodni posao, nastavnice, koji sam napustila nije bio ni 10% onoga što sam mislila da će biti. Nedostaju mi neka deca i neke situacije, ali nije to to.

Ove promene u mom životu u poslednje vreme mi nisu ostavile vremena da porazmislim o tome. Jurila sam i grabila da se snađem. A juče sam imala malo vremena da porazmislim.

Rekla sam vam da volontiram u Svratištu za decu koja rade na ulici. Kada saberem sve u glavi šta sam uradila do sada, preselila se, našla okej posao, snašla se jako brzo i za sada (pu pu da kucnem u drvo) nemam na šta da se požalim.

Ali ono što me istinski ispunjava, ono gde se zaista osećam prijatno i kao da treba da budem tamo je Svratište. Kao što već rekoh, ja ne dobijam novac za to, to je moja dobra volja, da odvojim vreme i budem tamo. I bila bih i više da mogu.

Jer to volim.

Puno ljudi mi kaže da se oni time nikada ne bi mogli baviti, da im je preteško. I to razumem. Ali ja mislim da bi meni bilo preteško da se time ne bavim. Ne mogu da se sklonim od toga. Ima nešto što ta Ivana tamo traži. Što misli da može da pruži. Što posle kratkog vremena tamo deca već pitaju za nju kada će ponovo doći. Volim.

I to sam htela da vam kažem. Ima me puno. Teško me je shvatiti. Ne mislite o meni samo kao ogromnoj neurozi koja psuje, okej?

Ja bre jesam šašava, na mnogo nivoa, ali sam skroz popizdela proteklih deset sati zbog ličnih i sličnih razloga.

Najveći popizd mi je što me posmatraju kao dežurnog klovna. U većini slučajeva mi ne smeta, navikla sam. Ali sad mi smeta. Sad me iznerviralo. Ja jesam vickasta, očigledno volite moj humor i satiru, pratite me ovamo i tamo, ali bre ja imam stavove o životu koji su za ovu zemlju vrlo nepopularni i pizdim što mi ih odbijate ne godine jer realno jesam mlada, ali uopšte nisam toliko mlada, većina vas je u mojim godina proizvela par bejbada i uzimali piliće preko sindikata. Drugo, što mi odbijate to što sam žensko, je još ne znam ni ja šta je, pošto celog života izbegavam da se deklarišem kao žensko.

Epa ja mislim sve ovo dole, mrtva ozbiljna. On ”najozbiljnih tema” pa da najlkaših:

– Iskreno me boli i zabole dupe za Kosovo. Uopšte nemam nikava patriotska osećanja prema tom delu zemlje. Niti sam ikada bila, niti imam koga dole. Verovatno nemam pojma o 90% stvari koje se dešavaju dole, jer nemam odakle da proveravam informacije. Žao mi je i duša me boli za svaki narod koji pati bilo gde, ali ja njima nikako ne mogu da pomognem, a moja kuknjava za tim delom zemlje im nikako neće pomoći.
– Ova zemlja Srbija majka, je sranje. Teško sranje. Nikada neće biti bolje, sere mi se po ničim izazvanom optimizmu i izbezumljuje me.
– Narod je glup do zla Boga. I biće još gluplji. Dozvoljava sebi da bude glup, neće da uči i da se razvija i skoro sve što mu se dešava je zaslužio.
– Drugi narod koji nije glup je bezobrazan u pizdu materinu, ima neka fašistička shvatanja koja krije pod velom tog istog ničim izazvanog optimizma, patriotizma i lokalpatriotizma. I jebe ostatak polunaroda.
– Ne mogu i neću nikada da prihvatim nikoga ko se bavi politikom kao mog dobrog prijatelja. Može meni da bude drag čovek, ali činjenica je da, koliko god taj neko bio fin i dobar, da ne može da bude sa govnima a da se ne uprlja, tako da stoji to, da taj neko, ma koliko bio rečit i dobar, mene laže jer mora da laže zarad partije. A ja se ne družim sa ljudima koji lažu i taj mi nikada ne može biti prijatelj.
– Sve je stvar sujetre i ego igre kako reče neko na tviteru. Svi mi patimo od prenaduvanih ega, samo je pitanje koliko ćeš ozbiljno sebe shvatiti u toj internet ego igri.
– Uvlačenje u dupe je za neke neophodno, i toga ima i šta sada? Da pišem svaki dan elaborat na tu teme, zabole mene moje dupe u koje se niko ne uvlači.
– Ne verujem u muško ženska prijateljstva, nemoguća su. Za žene je možda moguće da žive godinama u iluziji, kao što sam ja živela, ali za muške ne. Ma kakva si, hoće da te jebe, bez obzira da li ćeš posle da mu i dalje budeš najbolja drugarica. Tvoju priču u svakom tipu ima da gleda ”Gle bre sa kim će sve da bude, samo kučka neće sa mnom”
– Žene su uglavnom kučke, postoje i retko ženska – ženska prijateljstva, žene su zmije, samo će one sa najslađim osmehom da ti kažu najotrovniju laž.
– Ako si srećan, samo će roditelji iskreno da te vole i budu ti jedini koji ti žele dobro na ovom svetu.
– Većina će te zajebati ako im se padne dobra prilika.
– Muževi i žene se uglavnom varaju, u zajebanijem procentu nego što ljudi sebi žele da priznaju.
– Većina dece vam se drogira lakšim drogama, neki su na granici da pređu na teže.
– Da, ja sam ona koja se neće družiti i neće razgovarati sa vama, ako povredite mog dobrog prijatelja, iako mi ništa nažao niste učinili i bili smo super. Imam jebeni mafijaški kodeks časti, i meni je poštovanje i lojanost najbitnija stvar na svetu.
– Svi smo grešni.
– U većini slučajeva nemam pojma ko sam, šta sam i gde sam i generalno nemam pojma o životu.
– U većini slučajeva imam toliko pojma o životu da mi dođe da se samoubijem istog trenutka.
– Volim da slušam i Tom Waitsa i Beyonce
– Lepa sam i pametna, ali od toga apsolutno nemam ništa u životu.
– I da, imam dosta sexa, verovatno više od vas.

Ništa vam spektakulrno nisam rekla, zaboravila sam sigurno još hiljadu stvari, ali mnogo sam popizdela i kad sam takva misli mi lete na hiljadu strana.

Obavestila vas u prošlom postu o relociranju i jurcanju za poslom. Epa, tako sam se ja prijavila i prijavljujem se i dalje na sve žive poslove.

Više nemam ni stida ni srama. Kontam, kad u ovoj državi ja moram da budem drug član ili nečija raspala švalerka da bih se zaposlila u struci ( a jebena struka uglavnom radi u državnim institucijama), tom logikom ja mogu da radim bilo šta drugo. Tako da sam slala cv i za arhitektu i za hirurga i za konobara i sobaricu. Šta me briga.

Od tih silnih prijava, na određeni broj razgovora su me pozvali. Skoro SVE poslove sam dobila ili su hteli da me zaposle. Ja odbijala. Zašto. Zbog plate. Niko ali niko ne daje platu veću od 25.000 hiljada.

Izvinite molim vas, ali neću da radim za te pare. Prvo, ne mogu da preživim sa tim parama, mada ja kakva štekara umem da budem možda bi i mogla, taman bi bila super kul mršava, ali bre, niste normalni.

Kontam ja da se taj prosek plate napravio zbog jebenog projekta prve šanse gde su delili toliku platu, pa svi ostali videli da imaju amin od države i eto ti. Pričam sa drugim ljudima koji traže posao ili rade i menjaju poslove, svuda isto – 250 evra.

Državo, sram te bilo. Svi poimence tamo što zevate sram vas bilo. Ajde razmislite na šta vi potrošite 250 evra. I onda zamislite mene i svoje građane kako sa tim parama treba da prežive ceo mesec. Zamislite kako plaćaju kiriju, struju, infostan, kako kupuju hleb, mleko, sapun, šampon, pastu za zube, prašak za veš, deterdžent za sudove, toalet papir. Ne daj Bože da se razbole pa moraju da odvoje pare za lekove. A o životu kao takvom da ne pričamo. Da slučajno izađu negde na kafu sa prijateljima. Odlazak na odmor? Ma idi begaj! Sram vas bilo. Sram.

Elem, na tako jednom razgovoru za posao, sedimo žena jedna fina i ja, pričamo o poslu sve fino, ona meni kolika plata, ja se nasmejem, kažem hvala lepo i krenemo opušteno da pričamo o svemu i svačemu, pa i ovome i ona meni kaže : ”Kada ti pustiš oglas, i dobiješ 4.000 prijava, zašto bi realno bilo kome davao veću platu, kada ima toliko radne snage?”

Razumem je skroz niti joj zameram na tome. Poštujem iskrenost u svakom obliku. Ali to jeste suština. Ova država nas je dovela i prevela do granice ludila, sjebala nam svako dostojanstvo i ljudi će svašta raditi za bilo koje pare samo da se prehrane. I to razumem, ali baš ne razumem. Iskreno.

Ali o tome sada. Poznajem ljude koji isto toliko rade za te pare, a tu platu jednostavno ne primaju. Kada sam se zaposlila ovamo gde sada radim, šef mi je pet puta naglasio da je plata tada i tada, i da nikad nije kasnila i nikad ne kasni. I ponosi se time. Jebem ti ja državu gde je to nečim što treba da se ponosiš. Uvek sam se pitala kako to ljudi rade i čekaju da se neko smiluje da im da ono što su oni zaradili. Neću bre nikada da radim, ne stigne mi plata, doviđenja! Nisam ja ničija budala niti ću ikada dozvoliti da me neki pravi istom.

Da ja sedim po šest meseci i da čekam. Neka hvala, idem drugde, jebi se.

Isto, pričam sa najboljom mi drugaricom koja je u goroj situaciji od mene jer ima kredit za stan i dete i isti problem, nikome ne treba sa fakultetom, pa se zaposlila tamonegde i kaže na probnom radu je. Pitam je l joj plaćaju taj probni rad, kaže naravno da ne. Ma mrš i vama.

Neću da radim ”probno” nigde bez para. To je moje vreme koje ja utrošim tamo, koje bih mogla utrošiti negde drugde, i to vreme, ma koliko ja ne odgovarala za taj posao, ima da se plati. Tačka. Niko bre neće mene da muze. Mislim to je stara fora, probni rad, nema para. Doviđenja, pa sledeći i tako vrtiš gomilu nesrećnika kojima je neophodan posao, a ti mrcvari. Sram i njih da bude.

Šta je poenta – ova država je sranje i sramota da se nazove državom, te se već zna i hiljadu puta je ponovljena. Svi vi državnici da si jebete mater i vaš projekat prve šanse i to što radite ovom narodu. Svi vampiri privatnici i preduzetnici koji krv sisaju nesrećnim ljudima i oni da si jebu mater i sram vas bilo. Ali sve to nije poenta. Poenta je u nama, u ljudima.

Hiljadu puta sam rekla i reći ću još beskonačno, da svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje. I mi smo krivi što nam se ovo dešava. Krivi smo zato što smo dozvolili da izgubimo dostojanstvo, zato što pristajemo na sve i pravimo kompromise tamo gde se oni ne smeju praviti. Da više nas razmišlja malo drugačije i da neće sebe da proda tako jeftino, drugačije bi se oni odnosili prema nama. Ali Ivana, kažete vi, uvek će biti ovca za šišanje i očajnih ljudi koji sebi ne mogu priuštiti da im deca budu gladna. Tačno, biće ih. Ali to je normalna ravnoteža u univerzumu. Ono što se nama dešava je obrazac koji postoji i dokle god mi pristajemo da egzistiramo u tom sistemu, on će da postoji kao takav. I nikada se ništa neće promeniti. Jednostavno neće. Promena mora doći od nas. Svakoga od nas. Odnos prema sebi, pa životu.

Digresija, izlet: Mene svi zajebavaju što ja plaćam karte po prevozu, što je samo po sebi nadrealno. Uvek ih plaćam, ne zato što ne želim sebi da dozvolim da se jebem sa kontrolama, već zato što zaista mislim da taj prevoz nije meni bogom dan da se ja vozim, da taj čovek što vozi mora da primi platu, da to gorivo mora da se plati, održavanje, bla bla bla. Roba i usluga. Jednostavno. E sada, u raspravama, argumenti otprilike idu ovako – ma ko jebe ovu državu ona je ionako sranje. Jebe ona nas, zajebaćemo i mi nju. NE! Upravo to je ne. Samim tim se učestvuje u ludnici i sistemu vrednosti koja je ona nametnula. Samim tim se podržava sistem u kome se živi i ja ne mogu naći banalniji primer da vam ilustrujem ono što hoću da kažem.

Mi, kao ljudska bića, imamo obavezu da uvek težimo da budemo bolji. Bolji od sebe. I samo tako će nam biti bolje. Niko nas neće ceniti dok ne cenimo sebe. Tada će stvari početi da se menjaju i tada nam prosečna plata neće biti 250 evra.

Što ne znači da ja i dalje ne psujem ceo sistem, državu, politku i sve ostalo zato što su doveli ovaj jadan narod u stanje u kome jeste.

A vi malo porazmislite o svemu ovome.

Evo ja.

Rekoh vam u prošlom postu da sam se relocirala, da sam zauzeta i sve to i bla bla bla. Imam za početak neki posao, evo već sam i platu primila, ali ne bih ja bila ja kada ne bih oko nečega morala malo da kukam.

Posao koji radim je veoma, pa da kažemo –glup. Manuelan, neinspirišući, nema apsolutno nikakve veze ni približno sa onim čime ja želim da se bavim u životu. I smene su mi katastrofa, radim prve, druge i treće, raspored je jeziv, dobija se za narednu nedelju, nemoguće je isplanirati život, a kamoli biti impulsivan. Ali, nemojte me shvatiti pogrešno. Ja ću da kenjkam ovde, ali radim taj posao besprekorno. Idem, malo kukam, da ne bih ispala iz fazona, ali kukam vama, tamo se trudim i radim, bilo koji posao da radim, ja ću se truditi da ga radim najbolje na svetu. Naravno, tražiću bolje, ali mi ne pada na pamet da ga menjam, dok ne dobijem nešto finansijski bolje (o tome i još nečemu u sledećem postu)

Elem, već kako radim to, ne želim sebe da udaljim od onoga što volim da radim.

Tako sam ja, kada sam planirala ovaj moj put i ove promene, rešila da kontaktiram CIM. Centar za integraciju mladih je jedan divan projekat tj udruženje građana, nastao 2004 godine, od nesvršenih studenata Defkotološkog fakulteta, koji su se suočili sa realnošću dece na ulicama Beograda.

Jako već dugo pratim njihov rad, i iskreno zadivljena sam njima. U njihovom sklopu je Svratište za decu ulice, koje je prvenstveno namenjeno, kako mu i samo ime kaže, za decu koja rade na ulici. Ono služi da se deca okupaju, presvuku, jedu. Povezuju ih sa institucijama da im pomognu oko administrativnih problema, vađenju dokumenata i pružaju im bilo kakvu pravnu pomoć. Isto tako Svratište im služi kao mesto gde mogu doći, da se oseaćaju sigurno i da uživaju u stvarima koje im život nije prirodno dao.

Centar za integraciju mladih ima dosta raznih projekata, postoji Dnevni centar za decu, Projekat prevencije hiv-a i hepatitisa, prodaja časopisa ”Lica ulice” i još puno divnih i vrednih projekata.

I tako sam ja njih kontaktirala, napisala im jedan mail u kome im objasnila ko sam i šta sam i rekoh da bih želela da volontiram kod njih. Oni se prijatno iznenadili pozvali me na razgovor koji je trajao dobrih sat vremena i više i na obostrano zadovoljstvo ja sam počela da volontiram tamo.

Volontiram u Svratištu, doduše tek sam počela, ali već imam pomešana osećanja. Isto oduševljenje me drži onime što oni rade i osećam najdublje poštovanje prema tome. Ali je istovremeno i jako teško videti tu decu, probleme sa kojima se oni svakodnevno suočavaju, način na koji žive… Mnogo je lakše ignorisati da oni postoje, mnogo je lakše praviti se da oni ne postoje, da njihovi stravični problemi i životne situacije ne postoje.

A deca su deca, iako su neki od njih sa rođenjem izgubili to pravo. Ali nisu oni krivi zbog toga. I mogu vam reći da su veoma zahvalni na svemu što se čini za njih. Mogu vam reći da je neprocenjiv njihov osmeh, jer to su ipak samo deca, kada dobiju novu igračku ili patike.

Tako da je to volontiranje, za koje ja ne dobijam nikakav novac, nešto na što sam sada najponosnija što radim. Što moje vreme, koje je sada veoma dragoceno i neprocenjivo, dajem njima. Jer je to vredno. Itekako je vredno.

Inače, CIM nije u budžetu Republike Srbije, šuška se da bi ove godine mogao da uđe, ali kao projekat uslužne delatnosti. Znači, to je nezavisni projekat koji se finasira isključivo iz donacija. Živi od donacija građana. Pa ako imate vremena, mogućnosti i želje, možete donirati bilo šta – stare igračke, odeću, hranu… sve nama, tj njima znači i dobićete prelepe osmehe i zahvalnost za to.

A osećaj je divan, verujte mi.

I tako sam ja, koja ne volim promene i nisam impulsivna, dala onomad otkaz, sela sama sa sobom, mislila mislila i smislila nešto ovako: Ako ostanem u Boru još malo, sa ovakvim socialnoekonomskoljubavnim životom, vrlo je verovatno da ću se obesiti ili nešto slično.

Zato sam opet malo mislila, mislila i smislila, da ne može više tako da se živi. Tj može, ali takvo postojanje mi se nikako ne dopada. Od diplome sam se manje – više oprostila, mislim da će da mi znači nešto u životu, i da su mi veće šanse da me tresne grom (a meni jesu stvarno) nego da nađem posao u struci. Tako da, mogu ja da živim sa mojima do kraja života, da radim u pekari za dvajes ‘iljada Boru i da nemam ni kera, jer Perke ne sme da ima životinju u stanu. Mislim, to mi je bila budućnost.

I onda sam ja presekla sama sa sobom, rešila da odem za Beograd, iako ga ne volim, isuviše mi je hectic za moj senzibilitet, ali opet ima više mogućnosti u vezi onih gore statusa i življenja.

I sedoh sa mojim divnim roditeljima, rekoh ja bi’ to to i to. Je l možete vi to to i to da mi pomognete. Oni rekoše okej, jer su najveći carevi na svetu.

I spakovala ja dva kofera samo sa letnjim i neophodnim stvarima (nikad više neću da se požalim da nemam šta da obučem, imam!) i došla.

Bez posla, bez stana, sa nekim blagim idejama. I razjurila se. Ali stvarno se razjurila. Drugog dana našla stan, četvrtog našla posao. Radim smenski kao pravi šljaker. Počela da volontiram u CIM-u. Jer to volim i da se ne udaljim od onoga što zaista volim i želim da radim. Fale me na poslu, kažu da sam dobra, ja hoću da budem još bolja. I evo danas se preselih, i pišem vam ovaj post iz novog stana. Nije loše za pola meseca, a?

Daleko sam još da se ja sama izdržavam, imam prilike i mogućnosti, jurim da stignem na svaku, trudim se, cimam se, guram i laktam. Imam obaveze, umorna sam i bre, napokon imam život. I valjda će nešto da se dogodi i ko zna šta će se dogoditi.

Naravno, uvek postoji mogućnost da puknem za dva meseca i da iste ove kofere vraćam za Bor, ali manje će biti gadno, znaću da sam probala. Znaću da nisam samo sedela i kukala.

Hvala me tu neki na hrabrosti, kažu svaka čast. Neki kažu da sam luda i da mi nije baš pametno to. Ja verujem da su u pravu svi. I jeste hrabro i jeste ludo. Ja sam, u većini slučajeva, usrana od straha. Ne onog parališućeg, nego onog mog kontrol – frik straha. Straha od neuspeha još jednog u životu. Straha da ću stvarno mojima da budem na grbači celog života. Želim, prvo, da se sredim zbog njih. Da pozovem madres i da joj kažem super srećna sam, ne brini za mene. I da je ona srećna.

A posle ću ja sebe da sredim još bolje. Opet kažem, imam ja tu neke okvirne i neokvirne planove, želje i nadanja. Ali po prvi put sam sebi dozvolila da sam negde krenula bez plana. Što je za mene jako veliki korak. Puštam život da mi se događa. I osećaj je dobar. Zaista jeste.

A vi kako ste? Šta sam propustila?

Prvo, morala sam ovakav naslov da stavim u skladu sa prethodnim postovima, ko me čita, zna.

Član sam BITNO organizacije od njenog osnivanja, ali sam bila neaktivna po pitanju organizacija ranije zbog obaveza na faxu i tako još nečega.

BITNO kao organizacija je rešila da krene u Bitno Karavan, gde će u manjim gradovima i opštinama podizati svest ljudima o internetu i njegovim beskonačnim mogućnostima korišćenja.

I tako je dogovoreno da se ode u susedni nam Majdanpek i da se održi prezentacija na temu BITNO na internetu koja će se baviti osnovnim stvarima koje bi čovek trebao da zna.

I dosta o tim generalijama.

I tako smo mi sedeli, neki smo pili limunadu bez šećera, a neki oni što vole i dogovarali tu prezentaciju i oni meni da ja nešto prezentujem. Ja sam bila više za to da kuvam kafe i nosim burek, ali oni rekoše ne i da moram.

Dobro, moram. Dogovorismo, kako šta, kad i dođe vreme da se krene na put.

Gledala ja ranije slike i klipove sa njihovih putešestvija, ali to doživeti je nešto neverovatno.

Elem, na put krenusmo Suske, Deda, Igor, Miloš, Zoran, Walter i ja. Ono što treba da znate na početku da smo mi veoma ozbiljni ljudi koji sve vreme umiru od smeha. Bar sam se ja smejala kao manijak.

Pauzu za slikanje pravili smo kod genijalnog znaka You can’t stop the rock ‘n’ roll, zatim balvani na balvanima, zatim ispred/iznad Majdanpeka gde se naša ekskurzija glupirala, a druga vozila zastajala da vide šta to ovi čudni ljudi rade i da nam provere registracije.

Stigosmo u Majdanpek, gde nas dočekaše divni ljudi i odveli na kafu dok najbučniji kamion Komunalac pere ulice. Kafa je bila odvratna. Jebi ga, moram nešto da gunđam, ali to je jedina stvar za koju gunđah i tu završavam.

Predavanje. Ja sam iskreno bila malo zabrinita zbog dolaska, jer iz iskustva znam da ljudi koji dolaze na ovakve prezentacije uglavnom su već u tom svetu, a naše predavanje je veoma opšte i zaista za početnike.

Ali, sala u kojoj smo bili je bila puna, ljudi koji su došli bejaše fenomenalni, a naše predavanje se čak i malo odužilo.

Kažu da ih nisam obrukala, pošto su oni već veterani u svom poslu. Dadoše mi par kritika i komentara, sve je to uvaženo i notirano.

Po komentarima koje smo dobili od ljudi, rekoše da je bilo dobro. Moj utisak je takođe takav. Veoma mi se dopalo.

Onda su nas isti divni ljudi vodili na piće i klopu i mene na normalnu kafu. Neki smo pili kafu i nešto bez šećera, a neki su pili pivo i jeli pice. Sve u svemu, jedno sjajno druženje. Zbog ovakvih stvari sam ja na društvenim mrežama. Nisam zbog ovoga počela da pišem blog niti došla na tviter, ali taj svet fantastičnih ljudi, druženja i iskustva koji se otvori je zaista neverovatan. I mnogo je vredno.

Ispratismo se nekako i krenusmo na put. Opet smo stali ispred/iznad Majdanpeka da se fotkamo, pošto su neki bili prvi put u Majdanpeku i bili oduševljeni tim prizorom, kao i samim gradom. Tu je i snimljen noćni mod 2. Mnogo smo smešni.

Smejanje da ne spominjem. Prisutno je konstantno.

Opet smo pravili pauze da neki gledaju zvezde, neki da klopaju, da se priča o najlepšoj ženi koja je na skali do 1 do 10, broj 47 

Bilo je tu i nekog pevanja (volim, al’ ne umem, trpeli), pa se i Deda pridružio, pevasmo stare narodne hitove. Neki su to i snimili, ali uz zdušnu asistenciju naterasmo da se to obriše i da nikad ne ugleda svetlost dana na jutubu gde može štetiti ušima i mentalnom zdravlju auditorijuma.

I to je to. Ja ne umem drugačije da ga napišem.

Nisam želela da vam pišem o prezentaciji i o tome šta smo i kako smo to pričali. Želela bih da priča BITNO karavana zaživi što pre i uživo čujete tu priču. Da se vidimo. Družimo. I osetite tu atmosferu, ljudskosti, kakva se danas veoma retka nalazi i viđa.

Ja nemam.

Nemam je, jer sam nezaposlena.

Nezaposlena sam zato što živim u Srbiji.

E sad, ako ne znate, a to sam juče saznala da mnogo ljudi ne zna, ako ste nezaposleni, biro, nzs (ona služba koja ničemu ne služi) više ne izdaje zdravstvene. To joj je bar bila svrha.

Ne, ne, vi kao nezaposleni nemate pravo na zdravstveno osiguranje.

To sam ja saznala, onomad, kad sam bila nezaposlena posle faxa. Nema zavod. Nego ideš u onaj siz, kakolisevećsadzove, i onako nezaposlen platiš knjižicu za mesec dana. Pa te još slažu i kažu ti plaćaš po potrebi. Kad se, ne daj Bože razboliš, platiš za taj mesec i onda si ok.

I tako sam ja platila za jedan mesec. I ostavila. A onda kad sam se posle nekoliko meseci zaposlila, sa posla nisu mogli da me prijave, dok se ne odjavim odande, a ne mogu da se odjavim dok ne platim RETROAKTIVNO sve moje mesece za zdravstvenu. I platim, šta ću.

Sad sam opet nezaposlena i opet nemam knjižicu i hvala Bogu, leto je pa se ne razboljevam. Čekam septembar.

Ali imam potrebu da lepo psujem ovu državu Srbiju, njenog predsednika i sve njih u paketu.

JEBEM VAM BRE MATER I SRAM VAS BILO!!!

Znači ako si nezaposlen, nemaš izvor prihoda ti CRKNI ako si bolestan. To ti ova država kaže.

Mislim, bre, jebem mu mater, dokle bre misli ovaj cirkus od zemlje da nas ponižava?!

‘Ajde i to nekako što trpim što nemam posao u struci, i što se grabim za njega skoro tri godine, ali nema mesta za mene, jer morate vašu decu da zaposlite, vaše mongoloidne drugove članove i raspale švalerke, ali ovo je bre atak na život.
Znači, vi hoćete da ja umrem, državo. E neću! Svečano obećavam da neću da umrem. Neeeću! Ima da smetam i budem ovakva ZAUVEK. Da kenjam, da lajem, da se svađam. I neću da vam se učlanim ovamo i onamo da bih dobila posao, ma koliko mi nudili! Neću! I neću da se učlanim ovamo ili onamo, i da ne radim, ali da mi date rešenje (ponuđeno mi), NEĆU!!!

Moje bre ime, ovo ovde, Ivana Perić, je jedino što imam i ono vredi onoliko para koliko vi ne možete da zamislite i ukradete.

Sram vas bilo, jebem vam mater i NEĆU da umrem.

Eto. Lakše mi.

Ja se ne žalim na vrućinu, nikada.

Ja volim vrućinu.

Volim leto i visoke temperature i sve što one nose. Razgaćanje, vodu, sunce, kupanje, sunčanje.

I zato, u ime svih nas, a znam da nas ima, upućujem zvaničnu molbu letu, ali onom pravom da se vrati.

Mi ćemo ga poštovati kao što zaslužuje

Naleteo je fenomen ”emocionalne nedostupnosti” u poslednje vreme na mene, pa sam ga proučavala. Onako, analitički, kako ja radim. Sa svih strana, sa svim razumevanjem istorijiskih, društvenih, bioloških, ličnih činioca.

Ne mogu da se otrgnem utisku da je to sve sranje i stvar volje.

Evo zašto

Kad upoznaš, da kažemo u klišeu, ”ljubav svog života” u 17 godini, a ona pri tome ima 15. Kad se boriš sa svima i svačime da vas puste na miru, jer ste vi u 10 sekundi shvatili da su vam se duše očešale jedna u drugu, da želite, mislite, sanjate, bolite isto. I samo želite da tako ostane. Kad prođete kroz njegov lični pakao zajedno, a pri tome ste samo još deca, nesvesna tereta koja nose i realno nezreli za govna u kojima se neko rodio, a neko iz ljubavi ušao u sve to. Ispričala bih vam neke horor priče, ali ti ljudi su još uvek živi, zdravi i jebemliga koliko ostali normalni posle svega, i dalje ih volim i poštujem, ne želim da se osećaju prozvani.

Kad zajedno izgubiš nešto što si želeo i radio na tome, i uz to ostanete jedno uz drugog, sa nemim bolom i prećutnim dogovorom da nikada ne govorite o tome, jer nećete preživeti. Kad je ceo svet protiv vas gde god da se okrenete i šta god da uradite.

A onda kad na svu tu muku uđe heroin i gledaš kako nekoga koga voliš više od sebe, više od sveta nestaje pred tvojim očima. Vidiš kako postaje to što postaje, vidiš kako se mrzi što postaje to što postoje, ali nema snage ni podrške da to promeni. Pa pokušaš da pomogneš, čupaš i vučeš. Ali i ti si mlad, glup i ”perspektivan”, a imaš i tvoj svet iza sebe koji ti govori da odeš, da pobegneš, da ”živiš svoj život”. Pa ti to i uradiš. Pobegneš, odeš da ”živiš svoj život” jedno 200 km dalje. Jebao me život da me jebao.

I time napraviš samo veće sranje, jer dostojanstven kakav je bio nikad nije molio, tražio, poštovao je svaku moju jebenu odluku. Samo je ponekad nazvao, ništa posebno, samo eto tek tako. A ja sam, u svojoj naivnosti ispisivala gomilu svezaka, sve što sam doživela bez njega, sve što sam pomislila i osetila, da mu dam nekada, kad bude dovoljno bistrog uma da pročita, da se ne oseti kao da je nešto propustio. Ne moram ni da vam kažem da sam mu ih prekasno dala.

Pa se slučajno vratiš kući i vidiš da stvar ne samo da je van kontrole, već da je neporavljiva. Ali još uvek naivno veruješ da ljubav može sve, iako ono što si zavoleo praktično više ne postoji. Pa skupljaš ostatke osobe gde je nađeš, pakuješ na leđa i vodiš kući i gledaš da li diše. Voliš i moliš se, da je tvoja nežna i krhka ljubav dovoljna da spasi čoveka. Nije. Jer pakao se produbljuje. Kad pokušava da te skloni od sebe, jer mrzi sam sebe više nego što bi mogao bilo ko drugi. Jer zna šta sve mora da uradi, a ne želi da ja to vidim. A ja, ne znam, šta da radim, borim se i batrgam uz uvek laki izlaz sa strane ”šta će ti to u životu?”.

I tako ja jedne večeri rešim da mi je previše, da meni ”stvarno to ne treba u životu” i čoveku koga najviše volim na svetu, čije biće nemo vrišti ispred mene, sa okrvavljenom rukom, koju je sam sebi isekao i priča mi da ne može više, kažem da možda više ne bi ni trebalo, ili da zajebemo eufemizme, kažem mu da mi možda i trebao da se ubije. I odem. A poslednja stvar koju mi je rekao je ”To ti je najgora stvar koju si u životu uradila”. Znao je, jer je to jutro umro. Sa mojim sveskama su ga sahranili.

Bol je subjektivan, ne može se meriti, bol nema reči. Da kažem nema smisla. Ne može to da se shvati odjednom. U stvari može, mislim da prvih 2 sekunde je sve jasno, a onda počnu da ti piče odbrambeni mehanizmi. Pa ispočetka. Polazi se od malih stvari, da nikada više nećeš da sediš sa tom osobom. Nikad više sedeti i pušiti cigaru. Nikad više pivo. Pa tako u krug dok ne dođeš do onoga što nikako ne želiš da prihvatiš. Pa vrti, vrti. O osećaju krivice, o ”da sam”, ”mogao sam”, ”trebalo je”, neću da govorim.

Da narednih 6 meseci ti provedeš uz alkohol, jer se lakše zaspi. Jer pre toga jedno dve nedelje nisi spavao, pa te malo vodili u hitnu. Da se osećaš kao da su te bacili u neki film, gde ti ništa nije jasno, i otkud ti tu, i ko su ovi ljudi i šta ja sad treba da radim?! Da vidiš sebe kako toneš, a dovoljno si svestan ljudi oko tebe koji te vole i brinu, i da ti najveći strah postane da ne uradiš nekome kome to voli, ono što je on uradio tebi. Pa se svakog dana malo dižeš. Pa padneš ponovo. Pa opet sve u krug.

Na bilo kakvu ljubavnu emociju ne misliš. Misliš da bi se raspao da te neko dodirne a da nije on. Kakve sad to veze ima bilo sa čim?

A onda te udari voz. Niodkuda. Samo se pojavi. I ti shvatiš da si još uvek živ. I da možeš da voliš, jako, jako kao i pre. I da imaš školu i iskustvo na kojoj si naučio. Pa zasučeš rukave i kreneš da gradiš sve ispočetka sa nekim, čvrsto rešen da ovog puta ne ponoviš neku grešku.

Vaspitavali su me da je dovoljno samo voleti one koji nisu imali dovoljno ljubavi u životu. Ah, kakve naivnosti mojih divnih roditelja, ali stižemo i do toga, kasnije.

I tako sam ja opet volela i opet pomagala nekome ko je imao manje sreće u životu nego ja. Negovala i čuvala. Doselila ga. Okružila svom mogućom ljubavlju. Pažnjom. Pomoći. Finansijskom pomoći. Boli me dupe za ovo poslednje, ali pošto se na kraju svelo na to, mora se napomenuti.

Priznajem, u svojoj istraumiranosti zbog prošlih događaja, verovatno se i previše videlo koliko mi je stalo. Kažu da to ne valja. Nikad to neću razumeti. Ali to što se videlo je bila jedina moja greška, jer draga deco, postoje loši ljudi na svetu koji će to iskoristiti. Tamo gde si najranjiviji. Pogotovu ako su profi manipulatori.

I da se vratimo na život, podršku, uživanje, voljenje. Tu i tamo, pa kasnije malo više tu i tamo, primetiš da možda i nije sve to kako bi ti voleo da izgleda, ali zažmuriš, racionalizuješ, jer je lakše tako. Jer, ovo će uspeti. Mora da uspe.

A onda, kada se dovoljno naspava, kada se dovoljno pojede, izigra, isplati, zaposli, kada pokupi od tebe sve što mu je potrebno – iskustva, ljude, sećanja, ponašanja, banalnosti kao što je ukus za muziku, filmove……ode. Tek tako, samo jedan dan. I ne obavesti da je otišao. Samo se pojavi u drugom ”paketu” da ukuca ekser na tvoje poniženje.

A onda kosturi krenu da ispadaju iz ormana. Onda se sećanje vrati i pamćenje rekonstruiše, pa se shvati da je tu samo jedan od nas voleo. A drugi je video iznvarednu priliku da se udomi na neko vreme. Da ne brine.

Kada sam dovoljno zacelila da se suočim sa neprijateljem i da mu ”ja kažem sve u lice”, dobila sam odgovor ” Pa šta, moram ja o sebi da brinem”.

Koji me čitate od početka, znate kako sam se borila sa ovime, kako sam pokušavala da se borim. Da preživim to što se desilo. Da se pogledam u ogledalo i da ne vidim magarca. Da pokušam da shvatim kako neko može da živi, spava i diše pored tebe, a da te usput barem malo ne zavoli? I da shvatim kako ja to nisam videla, shvatila ranije? Jer to se dešava nekom drugom, ne meni.

Jebi ga, desilo se meni. I od toga sam se duže oporavljala nego od Malog koji je umro. Jer Mali me je voleo, ovaj nije.

I da, što se tiče te ”nedostupnosti” sa kojom sam počela priču. Nije moja najgora, naravno. Ima gorih. Ali moja je dosta, onako jeziva, da se ne lažemo. I šta bih sada ja trebalo da radim? Da kažem NIKAD VIŠE? Govorila sam, nije da nisam. Imala sam besne bespomoćne faze kada sam se klela da nikad više neću da dam sebe nekome, pa TU me pljuni. Pravila spiskove kriterijuma koje ni dvesta prinčeva ne bi mogli da ispune. Krila se u površnosti. Sabotirala šanse.

Ali i sama znam da je sve to sranje. Jer nema svrhe. Kad udari voz (moja metafora za poludeti od zaljubljenosti) udario je. Baciš tada i svu svoju prošlost i ožiljke i pamet. I kreneš. Pa šta ti Bog da.

Ja da se krijem više neću. Naučila sam. Jebi se univerzume. Ako nešto umem da radim to je da volim. I gre’ota je to da ne radim.

Tako ja povremeno patim što ne umem da pišem pesme, jer postoje neke stvari koje ne želim da kažem onakve kakve jesu. Jer čim se izgovore naglas, izgube smisao, težinu, izližu se. A nisu iste kao sve ostale. Sjajne su. I blistaju. I grube su ponekad. Pa umeju i da ogrebu.

I pisala bih o svemu, koristila bih male reči da opišem velike osećaje i male događaje. Uvila bih sve to u semantiku, setu i poneki humor.

Tako da svi ožiljci, razočarenja, boli, životni neuspesi i tračci nade izgube ponešto od svoje težine i postanu pitki za čitanje.

A onda bi drugi uživali u tome, i pronalazili se u pojedinim delovima, iako realno ne bi shvatili šta su pročitali.

Al’ ništa, ja ne umem da pišem pesme.

Reših i ja malo da se ”bavim” aktuelnim događajima. Pošto sam bila indisponirana kada se ceo koncert i fama posle toga dogodila, evo napisaću sada, ali još uvek traje halabuka.

O koncertu Amy Winehouse koji je podigao svetsku prašinu možete pročitati kod Ive ovde, ona je to lepo napisala. Tekst koji je napisala Biljana Srbljanović povodom koncerta, a izazvao je neku polemiku, ovde. A jučerašnja vest kako je komičarka Chelsea Handler ”izvređala Srbe i Srbiju” zbog istog koncerta, nalazi se ovde.

Da krenemo.

Amy Winehouse slušam i volim. Prvi album sam preskočila kao i većina, otkrila sam je kod drugog koji je izazvao svetski bum, ali ne popularnom pesmom ”Rehab” već onom drugom ”Tears dry on their own”, kupila me tekstom ”I fucked myself in the head with stupid man”. Znači, slušam i volim. Jako je dobra po mojim kriterijumima.

Pošto ne živim na Marsu, svesna sam njenog problema sa drogama, alkoholom i čudnom vezom sa bivšim – sadašnjim – bivšim mužem. Za to bi mene generalno trebalo da boli dupe, kao i što me boli, žena peva, njena muzika je jedino što treba da me interesuje, ali kao što rekoh, svesna sam, kao i ostatak planete, da žena ima problema i veoma zavisnu ličnost.

Na koncert na Kalemegdanu nisam planirala da idem, jer sam celog života u finansijskoj krizi, a ona mi nije na spisku izvođača za koje bih prodala bubreg da idem. Ali, i da imam keša, verovatno ne bih bila dovoljno hrabra da kupim kartu za koncert baš zbog njenih problema, što nas navodi na sledeću stavku.

Oko teksta Biljane Srbljanović koji vam je linkovan gore, se povela neka rasprava na twitteru, jedni su pričali kako je tekst sjajan, drugi kako mnogo sere, treći i jedno i drugo.

Meni se tekst generalno dopao, ali se ne slažem sa par stvari. Kao neko, ko je veći deo svog mladog života proveo sa ljudima koji žive u narkomanskom paklu (a to jeste pakao, nemojte se nikada prevariti da je nešto drugo), jako razumem prvi deo teksta, citiram, ”Ona se upalila, sama od sebe, i sada nestaje pred našim očima, isparava, topi se, pretvara u atomski broj 79”

Narkomanija je strašna bolest, zlo, heroin tupi čelik. Ljudi sa tim problemom, se retko, veoma retko vade odatle. Ne mogu ni da zamislim šta slava, udar na ego i nezamislivo mnogo para rade od takvog čoveka. Mislim, mogu da vidim, ali ja nju ne posmatram kao ”raspalu narkomanku”. Meni je nje žao, veoma. Kad bih mogla nekako da joj pomognem, bih. Takva mi priroda. E tu sada dolazimo do dela gde Biljana u svom tekstu, kako kažu, ”sere”. Ona kaže da ”ulaže u Amy, tako što kupi kartu, da ona ima za šta ona hoće”. To je, generalno, budalaština. I ne želim da ulazim u analizu, zašto je ona to napisala. Ima pravo da piše šta hoće.

Isto tako činjenica je, da je posao Amy Winehouse da peva i od toga zarađuje. Ljudi su platili za taj koncert, za glas. Ja da sam bila tamo i videla onu tugu, prva bih besnela i ZAHTEVALA svoj novac nazad. Ne zato što mislim da je Amy došla mene da zajebe, već zbog celog tima oko nje, koji mora da su mnogo svesniji od svih nas u kakvim je ona problemima. I osuđujem ljude oko nje zato što je tako lako eksploatišu. Ne pušta se takav čovek na svetsku turneju. To se vodi za ruku u kolibu na planinu, sa tarabama i katancima za prvo vreme. Pa se seca na terapiju od najmanje godinu dana. Ako zaista želi takvom čoveku da se POMOGNE.

E sad, što se tiče ovoga kod Chelsea. U retkim trenucima kada gledam tv, ponekad pogledam njen šou i fino se nasmejem. Ona je politički nekorektna, surova, nekad previše vulgarna, nekad tupava, ali koncepcija je takva kakva jeste. Kao građanin ove zemlje se ič nisam uvredila tom emisijom. I ne pada mi na pamet da se vređam zbog takvih gluposti. Ima dobar komentar na onom tekstu gore za Borata i Kazahstan, kada su se oni pobunili zbog ismevanja, a nama sve bilo smešno i zabavno, a sad kada osetimo na svojoj koži, nije nam smešno. I ne da nam nije smešno, nego smo uvređeni i pravimo neke idiotske grupe po fejsu ”Bojkot Chelsea Chandler dok se ne izvini Srbima”. Jeste, baš je boli dupe.

Sloboda govora neosporno postoji, makar vi odlučili da ćutite ceo život ili pričali notorne gluposti ceo život. I to je to. Odgledajte The People vs Larry Flynt. Dobar je film. Ja ako naletim na njen šou, gledaću ga sa uživanjem.

A što se tiče Amy, pa….u ovoj zemlji svakog čuda za 3 dana dosta. Zaboraviće se i ona, ostrašćeno ćemo se baviti nekim drugim glupostima. Ja ću Amy nastaviti da slušam i uživam u njenoj muzici i da se nadam da će se nekim čudom naći dovoljno snažni ljudi da je izvuku iz pakla u kome živi.

I tako sam ja otišla za Bege, kao da pripremim teren za moje buduće preseljenje, al’ u stvari nisam, malo sam vas slagala, otišla sam na SW konvenciju, al’ malo kasnije o tome.

A i da mi dupe vidi put. A i da ne poludim u Boru, jer sam zamalo umrla od neživota.

I nema šanse da vam ovaj post napišem u mom stilu ”Kako sam provela letnji raspust” jer nećete živi ostati dok ga pročitate. Jedva sam ja preživela.

Tako da ću maksimalno skratiti.

I po tezama, svakako

– Stigla u Bg i ubila struju. Siobhán se zezala na twitteru kako prati vesti ceo dan da vidi koja će katastrofa biti izazvana mojim dolaskom u Bg, i što je najgore bilo tako. Uđoh u Bg, pošaljem tvit – Hide yo kids, hide yo wife, ja stigla u Bg, i samo krene tviter da se guši kako je više od pola grada ostalo bez struje. Coincidence? Recite sami.

– Zbog toga sam kasnila u startu i odmah odjurila da spremim hranu koje sam kao seljače iz provincije (što i jesam) secala sa sobom da jedem po kućama i autobusima.

– Sela na bus i zaputila se na drugi kraj grada kod drugarice Mahlat. Pričale bez prestanka. Ne zna se koja je gora kad se nas dve u’vatimo. Upoznala zeca, evo ga dole. Još treba da se goji za paprikaš.

– Izvukla je iz kuće da krene sa mnom na ono tviteraško druženje. Imale logistički problem zbog cigareta, problem rešen. Mahlat imala pune ruke posla, o tome ste mogli čitati ovde. Ja zasela sa mojom tviter simpatijom Sad Clown, koga napokon upoznah. Ukus mi je besprekoran, samo da znate, on je fantastično ljudsko biće. Ogovarali malo tu i Siobhán. Upoznaćemo je jednog dana, verujem ja

– Upoznala još ljudi, super ljudi, silne sam izpromašivala jer sam bila očarana mojom simpatijom. Srela i koleginicu sa faksa koju nisam videla dve godine. Našla drugaricu koja me oduševila – Jelena Ban, koja ima planove da me u sledećem dolasku smesti s druge strane reke, znamo ona i ja zašto. Treba je znati, ona je frajer.

– Malo svratila do studentskih žurki. Nije to više za mene, em ne pijem, em ne mogu loše bendove koji sviraju RATM, i pijanu studentariju koja otkida na isto.

– Bila padobranac na 15 rođendanu gde mi deca govorila VI. Popili su čitavih 6 piva, svirali gitare i pevali. Lepo.

– Onda bila ta SW konvencija. SW – znači Star Wars. Ko nije čuo za isto, ne znam na kojoj planeti živi. Jeste, ja sam SW freak, geek, kako god hoćete. Nisam toooliki, koliko sam mislila, videla sam i veće. Oohohoh, koliko veće. Sjajno se provela. Slikala se kao seljače iz provincije (što i jesam). Dajem samo jednu sliku, ne može više. Ceo dan proveli tamo. I kostimi, i igračke, i predavanja, i light saber, i fajtovi, ma sve. Super!

– Videla opet onu drugaricu što se udala onomad, a ja pisala o tome, kao i njenog sina. Rastu deca. Potrefilo se i da joj rođendan, deset godina nismo uspele da se sastavimo na nečiji rođendan. Popile kafu. Smejela se. Prisećale se. I onda i jedna i druga jurile na svoju stranu.

– Uspela da se zagubim i zbunim u jednoj od najpoznatijih ulica u Beogradu, a Ivan nije poludeo zbog toga već mirno i staloženo mi objašnjavao. Odvezli se opet do Mahlat na kafu. Ovog puta napravila i limunadu. Bez šećera. Opet pričali i pričali i pričali do besvesti. Opet davila zeca.

– Morala da jurim na neko mesto, ostavila njih dvoje da pričaju. Žao mi. Biće još prilika.
– Vežbala sa sestrom zadatke iz srpskog jezika za završni ispit osnovne škole. Polažemo 23. Držite nam palčeve.
– Vratila se crknuta za Bor.
– Naravno, opet ne spavam.

Neke stvari, priče i događaji su namerno izostavljeni iz ovog teksta. Ili ću vam napisati nekad ili neću. Ne čačkajte me vi koji mislite da treba!

Vi što me znate onlajn, možda sam vam dosadila svojim hejtom poslednjih dana, ali to je ništa šta sam radila ono malim dragim ljudima što me trpe u mom oflajn životu.

Juče mi je i poslednja osoba koja me trpi, moja mama koja ima najveću zdravu toleranciju prema meni, rekla dosta bre više!!

Pucala sam ovih dana frustracije po svima, svemu i svačemu. A frustracije, nisu male, da se razumemo. A isto tako da se razumemo, kad ja besnim i kenjam, to je dobro. Jer ja radim na bes. Znači da sam živa, zdrava, alive and still kicking. Ne valja kad me nema, to znači da u nekom krevetu plačem, spavam i jedem i da lepo oću d’umrem.

Al’ imam potrebu da se opravdam, objasnim i na neki način izvinim. Pa tako, pucala sam zbog:

– Nemam posao. Jeste, znam, ja sam dala otkaz. Ali ne volim da ne radim ništa, ne umem da ne radim ništa, opterećuje me to mnogo. Rekla sam vam da sam od 14 godine imala posao. Volim da radim, volim da se umorim, da znam da sam korisna, da legnem da spavam umorna i da ne mislim niočemu. I volim bre da imam pare. Ko ne voli?! Ubija me sedenje i ne radenje ničega. To mi je najnapornije od svega. A da ne spominjemo to što imam vremena da mi se u glavi dešava svašta.

– Nemam ljude oko sebe. Mislim, imam prijatelje koji su divni i obožavam ih i zahvalna sam na njima, ali mi treba raznovrsnost ljudi. Pametnih ljudi, šašavih ljudi, ljudi koji ne osuđuju. Treba mi zajebancija, treba mi ozbiljnost, treba mi izazov. A ovde, ne mogu više. I oni koji ne misle da sam luda, pa se i trude nešto, DOSADNI su mi. Boli me dupe kako zvučim, jeste tako. (objašnjenje za svaki slučaj, nisu mi moji, gore pomenuti prijatelji, dosadni, oni su superkul)

– Na dijeti sam, samo po sebi je dovoljno stresno. I ne smem da pijem, te je još stresnije.

– Pošto je dijeta specifična, mora stalno da se jede, opisaću vam moj prosečan dan u poslednje vreme: Ustanem, jedem, sedim za kompom, operem sudove od juče, komp, spremam neku hranu, jedem, komp, sudovi, komp, jedem, random activity, sudovi, komp, jedem, random activity, jedem, komp, komp, komp, spavam. I jel to život, majke vam?!

– Šašavila sam i oko onog dokumenta što se šetao po Srbiji, ali evo, u toku pisanja ovog teksta mi je javljeno da je napokon otišao za Španiju. I, naravno da me je te opterećivalo, to je moja sestra, to joj treba, ja sam bila organizator te zavrzlame i osećala sam se manijakalno odgovornom, jer ja jesam manijakalno odgovorna.

– Drugo, grad Bor će do kraja leta dobiti još 3 kružna toka, jedan sad prave sa sve spomenikom Đorđa Vajferta. (napomena: nemam ništa protiv kružnih tokova, smisleniji su mi od raskrsnica). Isto tako, uskoro nam dolazi preCednik, ne znam tačno kada, pa nam se farbaju fasade. Ali ono najgore. Fasade, Potemkinova sela. Napred i malo sa strane. Čim malo zađeš sa strane, ta ista zgrada se raspada, davi u đubretu itd. Moja frustracija u vezi sa tim je što je ovaj grad u govnima do guše, nema se para, imamo 99 drugih problema, a mi se glupiramo ovim. I ‘ajde što se glupiramo time, nego još narod srećan. Oduševljava se slikom grada, jao što lepo. Nije bre lepo, sram vas bilo! I većina vas zna da nije lepo, nego niko ne sme da gukne da slučajno ne načuje Veliki Vladar Grada Bora. I to je ono što me u stvari najviše nervira. Sa ta 3 nova kružna toka i sa tim farbanjem, mogli smo zaposliti i plaćati mene, ihahaha, a lepša sam i stručnija od svih kružnih tokova.

– Ćale mi je na odmoru, pa je kući, to je samo po sebi stresno. Volim ga najviše na svetu, da se razumemo.

– I hoću onog, al’ moram da taktiziram, jer me tako savetovali, a to me nervira, jer em ne umem, em mi besmisleno, ali aj, slušam.

Eto, to mi je, u kratkim crtama, ima još mnogo, ali to su već privatnija ludila, koja vi već stvarno ne mora slušate. I tako sam jutros videla sudove i htela da besnoplačem, ali sam se setila da ne treba, pa sam pustila lepu muziku i pišem post kao psihoterapiju.

Voliteeee meee! (I zaposlite, pod hitno!)