Malo sam ljuta
Malo sam ljuta ovih dana, jer mi se čini da nisam baš normalna. A to nije prihvatljivo, jer ja celog života tvrdim da sam ja najnormalnija osoba koju znam i da sam toliko obična da je to ljudima neobično.
Prvo, imala sam dodir sa televizorom proteklih nedelju dana, tu i tamo sam uhvatila neke vesti i shvatila da od trenutnih političkih figura, zdravorazumski gledano ja treba da najviše poštujem Tomu Nikolića sada. A to ne treba da bude normalno u mom životu. Da pojasnim, ako gledamo od pre koliko dana kada se finalizovali izbori, čovek je rekao jednu stvar i tu stvar je ispoštovao. Svi ostali, su uspeli da zaborave šta su rekli (primer: neću da budem premijer nikako – ipak hoću). I ne samo to. I to nije normalno, i ja neću tako nešto da mislim.
Ko je shvatio šta sam ovde htela da kažem, shvatio je. Ko nije, neće. Ne mogu posle da se raspravljam po komentarima.
Drugo, posao. Plakaću, majke mi. Ove godine punim jebenih 28 godina, a mama i tata mi još uvek pomažu. Kada ću ja biti u stanju da pomognem mom fiktivnom detetu, kada nisam u stanju sebi da pomognem?
Ne postoji konkurs, sajt za zapošljavanje koji ja ne prevrćem dvesta puta dnevno. Kontam da me neke firme znaju samo po imenu i da mi se smeju. I to pričam samo o privatnim firmama.
Državne, u mom slučaju – većinom škole, rade po ovakvom principu. Pre 2 – 3 meseca zovu mene sa Zavoda i kažu mi da ta i ta škola traži pedagoga. Ja padnem u nesvest od neverice, daju mi broj telefona da se javim sekretaru škole. Ja se javim, ljubazno me obaveste da im pošaljem CV jer direktor želi da pogleda sve nas koji smo na Zavodu iz te opštine. Pošaljem, i naravno ništa. Ali, evo, pre par dana, znači posle toliko meseci, izašao je zvanični konkurs za to radno mesto. Da se prijavim, ne pada mi na pamet, jer je još pre dva meseca neko krenuo da radi tamo, i sada se izbacuje konkurs samo da se potvrdi.
Nemam, bre, ja toliko para da trošim na preporučena pisma i povratnice. Znate li vi, da žena koja mi overava dokumenta u opštini, već tri godine, kada je moja majka poslednji put otišla, rekla NIJE MOGUĆE DA JOŠ UVEK NIJE NAŠLA POSAO?!
I pitam ja vas, da li sam ja normalna? Je li vi meni verujete, da iako dajem sve od sebe, prijavljujem se stalno, ne gubim vreme, volontiram i stičem iskustvo, zovem sve žive i davim za neku vezu, jednostavno više nemam nade da ću ikada naći posao.
Samim tim, nemam nade da ću ikada moći da organizujem život, da nekada imam porodicu, daleko bilo stan, i onda kada mi jednog dana umru roditelji, jer jebi ga, ostareće i to je normalno, umreću i ja od gladi jer nemam od čega da živim.
I sad vi meni kažite, šta ja jebeno da radim? Kada dajem sve od sebe, a i više, ali jednostavno nemam VEZU. Šta ja da radim?
jun 5th, 2012 at 01:59
Da se i dalje boriš, šta drugo?
“it’s dirty, it’s a pity, and time ain’t exactly on our side, that ain’t no reson now, not to give it a try” pevali su svojevremeno The Four Horsemen u “Nobody Said It Was Easy”, pesmi koja mi je u glavi dok razmišljam šta si napisala. Istina, vokala tog benda, Frenk Si Stara je kasnije udario kamion dok se bezbrižno vozio Sanset bulevarom u El Eju na svom motoru, ali hej – da li to nešto menja?
Situacija je bed, znam, ali ostaje ti da se boriš i dalje. I to je nešto.
jun 5th, 2012 at 07:20
Lepo reče Džoni…
jun 5th, 2012 at 10:02
Džoni, Exxx, naravno da ću se i dalje boriti, ali borba je nekad overwhelming, i moram da vrisnem.
jun 13th, 2012 at 15:23
preseli se u drugu zemlju, kao i ja
jun 20th, 2012 at 18:51
Kada se javljaš na oglase da li si se ograničila na jedan grad ili tražiš širom “otadžbine”.
Kada sam ja diplomirao, slao sam prijave od Beograda, pa sve do zadnjeg sela. Primili su me u školi u Priboju i u Sopotu. Prihvatio sam Sopot, radio u školi neko vreme, i ukazala mi se prilika da pređem da radim u struci (elektroinženjer – projektant) u Beogradu. I sada radim u maloj ali stabilnoj firmici sa pristojnom platom za naše uslove.
Bio sam spreman da odem i u Priboj da radim, i mislim da se takav stav, da budeš spreman da iskoristiš maksimalno svaku priliku, na kraju isplati.
Čekanje ne doprinosi šansama da nađeš pristojan posao.
Sramotnih i uvredljivih 250€ mesečno, ipak doprinosi šansama da nađeš pristojan posao.
jun 21st, 2012 at 09:54
Mladene, kada sam ja diplomirala, isto sam slala prijave širom otadžbine, svuda, po celoj zemlji Srbijici. Otuda imam toliko odbijenica iz cele Srbije, da je čudo uopšte kako imam samopouzdanje.
Onda sam se nekako zaposlila u školi u rodnom gradu i videla kako sve funkcioniše i zašto imam odbijenice iz cele Srbije.
Godinu dana kasnije selim se za Bg, trbuhom za kruhom i evo sam ovde.
Cenim tvoj predlog i trud da napišeš ovo, ali moja poenta nije u tome. Ja sam se školovala za određeno zanimanje, bila stipendirana i apsolutno mi je nemoguće da privirim bilo gde bez veze. I to je jednostavna činjenica.
jul 29th, 2012 at 14:39
“Drugo, posao. Plakaću, majke mi. Ove godine punim jebenih 28 godina, a mama i tata mi još uvek pomažu. Kada ću ja biti u stanju da pomognem mom fiktivnom detetu, kada nisam u stanju sebi da pomognem?”
…
Ivana, sasvim vas razumem. Vi ste malo ljuti zbog svega što ste naveli. Ja, za razliku od vas, ove godine punim jebenih 35 godina. Imam reumu i fibromialgiju, što nikako nije opasno, ali je veoma zamorno i iritantno. Moji roditelji mi ne pomažu, niti su mi ikada pomagali, u bilo kom smislu te reči. Moj muž je ove godine napunio 40 godina i može da se uzda samo u moju pomoć i podršku, kao i ja u njegovu. Pre deset godina izvršila sam (izvršen mi je?) abortus i izgubila sam blizance — jedno spontanim pobačajem, drugo abortusom.
U tom trenutku muž i ja smo živeli u kuhinji površine 10 metara kvadratnih. U jedinoj sobi u stanu živeo je njegov brat. Nismo zarađivali dovoljno (honorarni poslovi, danas imaš — sutra nemaš) da bismo mogli da izdržavamo sebe, a kamoli dete. (Protiv kojeg su, ne da je to važno, bile obe naše porodice.) U drugom stanju sam ostala zahvaljujući poremećenom menstrualnom ciklusu usled hormonalnog poremećaja, koji je opet bio “posledica stresa”.
Radila sam svakakve poslove (od kojih se nijednog ne stidim, jer sam pošteno zarađivala novac, pa u Srbiji možda zaslužujem porugu, ali ne i prezir) i zarađivala često ispod svakakvog kriterijuma, čak i kada sam bila prekvalifikovana za svoje radno mesto. Kao meni — tako i mnogima drugima.
O različitim iskustvima rada kod nekoliko poslodavaca ne želim ni da počinjem priču — gora su od iskustava srećnih ljudi koji su ceo svoj život dobili “preko veze”, a znatno bolja od iskustava nekih mojih poznanika, sa pričama kojima možda ne bih verovala da se lično nisam uverila u njihovu istinitost.
Teže od svega što sam doživela u životu (a izgubila sam skoro sve osobe koje su mi bile bliske — ratovi, autodestruktivno ponašanje, prirodni uzroci…, našla se i na ulici nekoliko puta, jela jedan obrok u tri dana, ostajala bez posla, relativno (ne)uspešno operisala stopala, i, što mi je najteže palo, ostala bez dva ne fiktivna, već sasvim stvarna buduća deteta, i nekih gnusnih stvari koje bih zadržala za sebe), najteže mi je palo odsustvo ljudskosti.
U kom smislu?
Porodica nikada nije marila za mene, pri čemu ne mislim na finansijsku, kao što to deca obično očekuju, već moralnu, ljudsku podršku. Prijateljica (ili “prijateljica”) je posle dvadeset godina druženja pokušala da mi “preotme” radno mesto preko kreveta sa jednim od mojih nadređenih (neuspešno. Ili sam ja bila dobra u poslu, ili je ona bila suviše loša u krevetu. Ili?).
“Prijatelju” sam obezbedila posao za 300 evra mesečno, s tim da radi od kuće, i posle tri meseca solidnog obavljanja pomenutog posla (prevođenje), počeo je da radi sve manje i sve lošije — prevodi su mu kasnili i bili puni grešaka. (Moja plata je u tom trenutku bila tek neznatno veća od njegove. BIlo mi ga je žao jer mu majka vredno radi, ima malu sestru,a otac mu je težak alkoholičar). Bila sam prinuđena da mu dam otkaz, na šta je uzvratio blaćenjem mene gde god je stigao, uz žalopojke kako nema šta jede. Inače, to čudovište od čoveka ima 140 (sada možda i više) kilograma, mamica troši celu svoju platu da bi ga “prehranila”, dok on ustaje iz kreveta u podne i mrsomudi po forumima.
Trećem prijatelju sam dozvolila da živi u stanu u koji se još ni sama nisam uselila, s tim da redovno plaća račune (imao je četiri puta veću platu od mene u tom trenutku, tačno 1000 evra, a to je bilo 2005. godine). Kada sam ga posle godinu dana zamolila da se iseli u roku od dva meseca, jer želim da se uselim u svoj stan, naljutio se i rekao da ja po zakonu nemam prava da ga “izbacujem”, a onda je ipak izašao (ubeđen mojom izjavom “Samo me posmatraj”) i ostavio mi uništen nameštaj i gomilu đubreta i pokvarene hrane.
To vam je ljudska zahvalnost, možda prirodna rekacija na moju glupost.
Nisam mnogo starija od vas i nemamo možda iste živote, ali svejedno razumem zašto se nervirate. Samo, znajte da vam je sada možda lakše kada sve izbacite kroz “ventil”, a jednog dana taj efekat će početi da slabi. Kažem to kao neko ko je hteo da se ubije posle doživljenog nervnog sloma, u napadu nesigurnosti i sebičluka, pod utiskom toga da, šta god da uradim, nikad neće biti dovoljno dobro… Kao nekome ko je dobio život “preko veze”.
Ako ste “izgubili” vreme na školovanje i ne možete da pronađete posao u struci, probajte da se preškolujete ili radite bilo šta što vam ide od ruke, ili za šta će vas pošteno platiti. Poznajem čoveka koji je utrošio više od deset godina svog života na studije medicine, specijalizaciju i stažiranje. A znate šta danas radi? Radi u prodavnici kućnih ljubimaca, prodaje ribice. Šta mislite, kako se on oseća zato što MORA da pristane na platu od 150 evra, bez prijave, koja uz to i kasni? MORA, zato što nema nikog da mu pomogne, a život mu je podelio VEOMA govnjive karte!
Dakle, možete se nervirati, kidati svoje zdravlje i kukati (i treba, ako vam je od toga barem privremeno lakše), ali vam to ništa neće značiti na duge staze. Ne kažem da ne treba da postavite neke granice i ne poštujete određene kriterijume. Za sve nas postoji nešto što ni mrtvi ne bismo radili. Ali, računi neće sami da se plate, a vaši roditelji, nažalost, neće živeti zauvek. Ja sam svoj prvi posao našla u četrnaestoj godini, a ni tada (iako je bilo bolje nego danas) nije bilo previše posla za nas “bez veze”.
Sjajno je što volontirate i što želite da se usavršavate u svom poslu, ali ne možete čekati četrdesetu da dobijete prvi posao u struci. Razmislite i o nekim drugim opcijama u životu, barem privremeno.
Na kraju, dokle god imate malo ljudskosti u životu — posvećenu porodicu, partnera ili prijatelje pune ljubavi (a ja sam to konačno našla u svom mužu i mački, koja mi je pružila više ljubavi nego svi moji takozvani prijatelji), imaćete snage da terate dalje, koliko god vam se vaša trenutna pozicija činila lošom ili ropskom… Imajte na umu da ima i mnogo, mnogo gorih primera. To ne znači da treba da vam bude lakše, samo da shvatite da se u životu često moraju praviti ne kompromisi, već krajnje sramni sporazumi i “primirja”… Sve najbolje i svaki uspeh vam želim.