E gde ste? Znam nema me, ali to je dobro što me nema, valjda jeste. Neko je rekao od mojih virtuelnih drugara da je najsrećniji kada je offline. Tako valjda i ja. Imam druge ventile za pražnjenje.

Pa ovako.

Naučila sam, zahvaljujući seriji Dr. House, razlog moje doskorašnje sjebanosti. Istoimeni doktor u seriji tvrdi da svi roditelji upropaste svoju decu na neki način. Mene moji nisu, ali samim tim što nisu, jesu. Da objasnim: time što sam bila srećna, mislila sam da nešto propuštam. Kod onih nesrećnih. Da citiram rečenicu iz epizode ”I thought they are deeper”. Mislila sam da su nesrećniji ljudi mudriji, pametniji…A okruženje u Boru mi je nudilo izbor takvih. I onda priča je sama išla dalje. Zahvalna sam na ovom saznanju.

Samim tim, jasnije su mi neke druge stvari. Šta sam propustila, šta mi je falilo u odrastanju. Majke mi me, ovo sazanje, oslobodilo na neki način.

Srećna sam. I zaljubljena. Toliko o tome.

Shvatila sam i da sam uspela da se okružim ljudima kakvim u želim u svom životu, da sam uspela da napravim onaj ”balon” o kome sam pričala više puta. Juče sam imala ”izlet” u stvaran svet i pogodila su me neke razmišljanja mnogo više nego što sam očekivala. Ali to je dobro, znači da moj balon funkcioniše.

Naučila sam isto, da posle tri godine konstantnih drženja dijeta, organizam mora da vam prsne i da je veoma moguće napraviti sebi ozbiljan i potpuno nepotreban zdravstveni problem.

Radimo na tome. Bar sada imam zdravstveno opravdanje da budem punija. Jebi ga, takav mi je organizam. Mirim se polako sa tim. Ono isto okruženje odozgo doduše, malo šizi od moje kuknjave, ali vole me, pa mi praštaju.

Okej mi je. Stvarno jeste. Živim.