Gde sam i šta sam i šta mislim tj. da se javim drugarima.

Dešava mi se život na veliko pa nemam vremena da napišem ništa ovde. A i izbezobrazila sam se. Odrasla sam i desila se jedna veoma bitna promena u mom životu. Zaista više nemam potrebu da kažem sve.

Jeste, već se letos primakla ta promena, gde sam učila kako da ćutim malo, a sada, evo presekla me odjednom. Primetila sam. Nemam više potrebu da izanaliziram sve sa vama. Žao mi je, znam da vama baš i nije 

Ali tako je.

Ali, evo.

Ponosni sam vlasnik zdravstvene knjižice kao prijavljeni socijalni slučaj, te o istoj ne moram više da brinem. Moja sezona bolesti može zvanično da se otvori. Živeli.

Radim kao konj, po celi dan i noć, još uvek premalo spavam, ne volim nešto moj posao, ma ne volim ga uopšte, ali ne žalim se. Imam posao, zarađujem, izdržavam se, sposobna sam. Želim da promenim i promeniću, ali zasada je odlično.

Volontiram u Svratištu, pohvale me tu i tamo. Povezala sam se sa nekom decom tako jako da bih neke usvojila. I dalje mi je to najispunjeniji deo nedelje, osećaj da radim nešto bitno i stvarno značajno za nekoga je tu. Mislim da ću volontirati dokle god budem mogla, dok budem bila sposobna, ne neophodno uvek na ovom projektu, ali negde da. Jer to je zaista vredno.

Vezano za prošli post, nenadano je u jednačinu upala osoba C, koja je trebala da bude tu još odavno, samo se malo izgubila usput. Došla je i ubacila elemenat olakšanja u moj život. Donela smirenost i opuštanje i sreću. Po prvi put posle dugo vremena mogu da kažem da nisam histerično srećna, već smireno srećna i da ne brinem oko toga. Već uživam. I toliko o tome.

I lepo mi je bre ljudi. Postigla sam sve što sam želela otprilike. Dokazala sam sebi da mogu. Preumorna sam i verovatno imam previše obaveza, ali imam život. Nemam depresije. Mnogo manje sam nervoznija. Reakcije su mi primerenije. Ne pizdim više. Odrasla sam. Čudno je. Još ja sama učim kako je to.

I tako. Kako ste vi?