Obavestila vas u prošlom postu o relociranju i jurcanju za poslom. Epa, tako sam se ja prijavila i prijavljujem se i dalje na sve žive poslove.

Više nemam ni stida ni srama. Kontam, kad u ovoj državi ja moram da budem drug član ili nečija raspala švalerka da bih se zaposlila u struci ( a jebena struka uglavnom radi u državnim institucijama), tom logikom ja mogu da radim bilo šta drugo. Tako da sam slala cv i za arhitektu i za hirurga i za konobara i sobaricu. Šta me briga.

Od tih silnih prijava, na određeni broj razgovora su me pozvali. Skoro SVE poslove sam dobila ili su hteli da me zaposle. Ja odbijala. Zašto. Zbog plate. Niko ali niko ne daje platu veću od 25.000 hiljada.

Izvinite molim vas, ali neću da radim za te pare. Prvo, ne mogu da preživim sa tim parama, mada ja kakva štekara umem da budem možda bi i mogla, taman bi bila super kul mršava, ali bre, niste normalni.

Kontam ja da se taj prosek plate napravio zbog jebenog projekta prve šanse gde su delili toliku platu, pa svi ostali videli da imaju amin od države i eto ti. Pričam sa drugim ljudima koji traže posao ili rade i menjaju poslove, svuda isto – 250 evra.

Državo, sram te bilo. Svi poimence tamo što zevate sram vas bilo. Ajde razmislite na šta vi potrošite 250 evra. I onda zamislite mene i svoje građane kako sa tim parama treba da prežive ceo mesec. Zamislite kako plaćaju kiriju, struju, infostan, kako kupuju hleb, mleko, sapun, šampon, pastu za zube, prašak za veš, deterdžent za sudove, toalet papir. Ne daj Bože da se razbole pa moraju da odvoje pare za lekove. A o životu kao takvom da ne pričamo. Da slučajno izađu negde na kafu sa prijateljima. Odlazak na odmor? Ma idi begaj! Sram vas bilo. Sram.

Elem, na tako jednom razgovoru za posao, sedimo žena jedna fina i ja, pričamo o poslu sve fino, ona meni kolika plata, ja se nasmejem, kažem hvala lepo i krenemo opušteno da pričamo o svemu i svačemu, pa i ovome i ona meni kaže : ”Kada ti pustiš oglas, i dobiješ 4.000 prijava, zašto bi realno bilo kome davao veću platu, kada ima toliko radne snage?”

Razumem je skroz niti joj zameram na tome. Poštujem iskrenost u svakom obliku. Ali to jeste suština. Ova država nas je dovela i prevela do granice ludila, sjebala nam svako dostojanstvo i ljudi će svašta raditi za bilo koje pare samo da se prehrane. I to razumem, ali baš ne razumem. Iskreno.

Ali o tome sada. Poznajem ljude koji isto toliko rade za te pare, a tu platu jednostavno ne primaju. Kada sam se zaposlila ovamo gde sada radim, šef mi je pet puta naglasio da je plata tada i tada, i da nikad nije kasnila i nikad ne kasni. I ponosi se time. Jebem ti ja državu gde je to nečim što treba da se ponosiš. Uvek sam se pitala kako to ljudi rade i čekaju da se neko smiluje da im da ono što su oni zaradili. Neću bre nikada da radim, ne stigne mi plata, doviđenja! Nisam ja ničija budala niti ću ikada dozvoliti da me neki pravi istom.

Da ja sedim po šest meseci i da čekam. Neka hvala, idem drugde, jebi se.

Isto, pričam sa najboljom mi drugaricom koja je u goroj situaciji od mene jer ima kredit za stan i dete i isti problem, nikome ne treba sa fakultetom, pa se zaposlila tamonegde i kaže na probnom radu je. Pitam je l joj plaćaju taj probni rad, kaže naravno da ne. Ma mrš i vama.

Neću da radim ”probno” nigde bez para. To je moje vreme koje ja utrošim tamo, koje bih mogla utrošiti negde drugde, i to vreme, ma koliko ja ne odgovarala za taj posao, ima da se plati. Tačka. Niko bre neće mene da muze. Mislim to je stara fora, probni rad, nema para. Doviđenja, pa sledeći i tako vrtiš gomilu nesrećnika kojima je neophodan posao, a ti mrcvari. Sram i njih da bude.

Šta je poenta – ova država je sranje i sramota da se nazove državom, te se već zna i hiljadu puta je ponovljena. Svi vi državnici da si jebete mater i vaš projekat prve šanse i to što radite ovom narodu. Svi vampiri privatnici i preduzetnici koji krv sisaju nesrećnim ljudima i oni da si jebu mater i sram vas bilo. Ali sve to nije poenta. Poenta je u nama, u ljudima.

Hiljadu puta sam rekla i reći ću još beskonačno, da svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje. I mi smo krivi što nam se ovo dešava. Krivi smo zato što smo dozvolili da izgubimo dostojanstvo, zato što pristajemo na sve i pravimo kompromise tamo gde se oni ne smeju praviti. Da više nas razmišlja malo drugačije i da neće sebe da proda tako jeftino, drugačije bi se oni odnosili prema nama. Ali Ivana, kažete vi, uvek će biti ovca za šišanje i očajnih ljudi koji sebi ne mogu priuštiti da im deca budu gladna. Tačno, biće ih. Ali to je normalna ravnoteža u univerzumu. Ono što se nama dešava je obrazac koji postoji i dokle god mi pristajemo da egzistiramo u tom sistemu, on će da postoji kao takav. I nikada se ništa neće promeniti. Jednostavno neće. Promena mora doći od nas. Svakoga od nas. Odnos prema sebi, pa životu.

Digresija, izlet: Mene svi zajebavaju što ja plaćam karte po prevozu, što je samo po sebi nadrealno. Uvek ih plaćam, ne zato što ne želim sebi da dozvolim da se jebem sa kontrolama, već zato što zaista mislim da taj prevoz nije meni bogom dan da se ja vozim, da taj čovek što vozi mora da primi platu, da to gorivo mora da se plati, održavanje, bla bla bla. Roba i usluga. Jednostavno. E sada, u raspravama, argumenti otprilike idu ovako – ma ko jebe ovu državu ona je ionako sranje. Jebe ona nas, zajebaćemo i mi nju. NE! Upravo to je ne. Samim tim se učestvuje u ludnici i sistemu vrednosti koja je ona nametnula. Samim tim se podržava sistem u kome se živi i ja ne mogu naći banalniji primer da vam ilustrujem ono što hoću da kažem.

Mi, kao ljudska bića, imamo obavezu da uvek težimo da budemo bolji. Bolji od sebe. I samo tako će nam biti bolje. Niko nas neće ceniti dok ne cenimo sebe. Tada će stvari početi da se menjaju i tada nam prosečna plata neće biti 250 evra.

Što ne znači da ja i dalje ne psujem ceo sistem, državu, politku i sve ostalo zato što su doveli ovaj jadan narod u stanje u kome jeste.

A vi malo porazmislite o svemu ovome.