Malo ću vam otvoriti dušu. Potrebno mi je. Već par dana me muči nešto. Ne baš muči, ali me tera na razmišljanje. I to opasno.

Rekoh vam da se u poslednje vreme malo zapanjujem slikom koju odajem. Koju vidim da ljudi imaju o meni.

Ne dopada mi se nešto što vidim u poslednje vreme.

Moraću da vam ilustrujem na nekim primerima.

Upoznala sam dobrog dečka. Izazvao je kod mene emocije kao prema obližnjem drvetu. Kao pojašnjenje dajem to da ja volim sve tekovine civilizacije i da nemam želje i potrebe da idem u prirodu. E toliko emocija.

Otišla sam da razmislim i razmislila sam da treba neke stvari u mom životu menjati, tj da ne treba da se lepim samo za ”barabe” i ”kante za đubre” u mom životu, već da treba da promenim ”šablon”.

Odlučim da dam ”šansu”. Dobar dečko je stvarno dobar. Prija mi. Dopao mi se. Lepo. Dobar dečko se uplašio mene. I ne, ne preterujem. Rekao mi je da ga plašim. Ja, moje priče, moj život, ono što nosim sa sobom. Ne ljutim se. Žao mi je. Dobar dečko je i dalje dobar.

Pričam sa ”poznatim” tipom. Nov, ali poznat. Sa njima umem. Pijemo. On kaže ”Šta ‘oćeš, ti odaješ utisak, još samo 6.000 njih i smiriću se majke mi”. Zbunim se i ne verujem. Verujem, ali ne verujem. Kako bre odajem takav utisak?

Pričam sa drugarom iz detinjstva u promenama iz mog života. Kaže, kako bre Ivana, pa ja kada sam otišao iz Bora, ti si bila, aktivna družila si se, ovo ono. Ja mu kažem da od 2009 godine pa do sada nisam imala život.

I na kraju moj frend koji me zna najbolje – Ma nemoguće da nisi svesna kakav utisak odaješ!?

Nisam.
Postajem svesna i ne sviđa mi se.

Ne razumem zašto neke stvari mora da isključuju jedno drugo.

Dubokom analizom svog dosadašnjeg života postala sam svesna da ja nisam imala normalno detinjstvo. Da mi je ukradeno saobraćajnom nesrećom, odrastanjem u Boru, blizinom droge, nesreće, siromaštva, ludosti i preranih smrti.

Imala sam neki blaži Trainspotting od ”detinjstva”.

Lupala sam glavom, okej. Odrasla sam negde u međuvremenu. Sredila prioritete. Znam šta hoću. Znam šta neću.

Ne mogu da dobijem nešto što hoću.

Ja nikad nisam želela da živim bilo kakvim spektakularnim životom. Operisana sam od takvih ambicija.

Ja hoću ono što većini ljudi dolazi normalno, po difoltu. Pokušaću da se ne karikiram mnogo.

Hoću normalan posao, od 9 do 5, hoću da kuvam ručkove, hoću čoveka pored sebe koji me voli uprkos meni, hoću decu da ih oblačim, hranim, vaspitavam, pomažem kod domaćeg. Hoću obična nerviranja svakodnevnice. Hoću rutinu. Hoću film pred spavanje.

Ne mogu da nađem nekoga ko želi isto što i ja, a da ima snage i volje i dovoljno muda da bude sa mnom. Jer odajem taj utisak koji već odajem.

A odajem utisak, da ću nekog da pojedem, da pregazim ili već tako nešto. A to tako nije tako, da je ne znam koliko glasno treba da izgovorim i objasnim.

Nežna sam bre mnogo. Hoću da me neko čuva i voli. Da brine o meni, ali ne onako, već onako normalno. Hoću da verujem nekome i da budem u stanju da se prepustim tom osećaju.

Zato i istresam sebe odmah ljudima po upoznavanju. Evo ti, to sam sve ja. Vidi da li možeš, vidi šta ćeš sa tim. Stvarno ne verujem da neke stvari treba da se sakriju. Ne verujem da bilo šta može da se sakrije. Ako problem postoji, on mora da se reši odmah. Inače nikada ništa neće biti okej.

Istina je. Nisam imala pravolinijsku putanju od A do B da parafraziram dijalog iz Chasing Amy. Više je bilo da sam od A, pa do još nestiglog B, išla prvo u Ž, pa u C, pa u Š i tako dalje. Ali znam gde je B. I hoću da njega, ali mi je ta jedna stavka u životu tako nedostižna.

Ne patetišem sada. Analiziram glasno ono što mi se vrti u glavi. Imam problem da nađem dovoljno jakog ili dovoljno normalnog muškarca koji će me voleti. Sa svime što nosim sa sobom.

I povređuje me ponekad jako što ljudi misle da nisam vredna takve ljubavi. Da je preteško. A nije. Kako može da bude teško kada je onaj uspeo da me tako lako sjebe na dve godine da se ja oporavljam? Pa dokazano umem da budem ćurka kao ostale.

Nije celo moje postojanje i način života zato što ja tako hoću. Već zato što još uvek nisam našla ono što mi je potrebno.

I ne razumem zašto moje nekada malo otvorenije zezanje i posmatranje nekih odnosa podrazumeva da nisam vredna i dostojna nekog ozbiljnijeg.

I ne očekujem neke savete sada. Samo mi se ovo nagomilalo i mora da se izbaci. Zato mi, na kraju krajeva, služi ovaj blog.