Vi što me znate onlajn, možda sam vam dosadila svojim hejtom poslednjih dana, ali to je ništa šta sam radila ono malim dragim ljudima što me trpe u mom oflajn životu.

Juče mi je i poslednja osoba koja me trpi, moja mama koja ima najveću zdravu toleranciju prema meni, rekla dosta bre više!!

Pucala sam ovih dana frustracije po svima, svemu i svačemu. A frustracije, nisu male, da se razumemo. A isto tako da se razumemo, kad ja besnim i kenjam, to je dobro. Jer ja radim na bes. Znači da sam živa, zdrava, alive and still kicking. Ne valja kad me nema, to znači da u nekom krevetu plačem, spavam i jedem i da lepo oću d’umrem.

Al’ imam potrebu da se opravdam, objasnim i na neki način izvinim. Pa tako, pucala sam zbog:

- Nemam posao. Jeste, znam, ja sam dala otkaz. Ali ne volim da ne radim ništa, ne umem da ne radim ništa, opterećuje me to mnogo. Rekla sam vam da sam od 14 godine imala posao. Volim da radim, volim da se umorim, da znam da sam korisna, da legnem da spavam umorna i da ne mislim niočemu. I volim bre da imam pare. Ko ne voli?! Ubija me sedenje i ne radenje ničega. To mi je najnapornije od svega. A da ne spominjemo to što imam vremena da mi se u glavi dešava svašta.

- Nemam ljude oko sebe. Mislim, imam prijatelje koji su divni i obožavam ih i zahvalna sam na njima, ali mi treba raznovrsnost ljudi. Pametnih ljudi, šašavih ljudi, ljudi koji ne osuđuju. Treba mi zajebancija, treba mi ozbiljnost, treba mi izazov. A ovde, ne mogu više. I oni koji ne misle da sam luda, pa se i trude nešto, DOSADNI su mi. Boli me dupe kako zvučim, jeste tako. (objašnjenje za svaki slučaj, nisu mi moji, gore pomenuti prijatelji, dosadni, oni su superkul)

- Na dijeti sam, samo po sebi je dovoljno stresno. I ne smem da pijem, te je još stresnije.

- Pošto je dijeta specifična, mora stalno da se jede, opisaću vam moj prosečan dan u poslednje vreme: Ustanem, jedem, sedim za kompom, operem sudove od juče, komp, spremam neku hranu, jedem, komp, sudovi, komp, jedem, random activity, sudovi, komp, jedem, random activity, jedem, komp, komp, komp, spavam. I jel to život, majke vam?!

- Šašavila sam i oko onog dokumenta što se šetao po Srbiji, ali evo, u toku pisanja ovog teksta mi je javljeno da je napokon otišao za Španiju. I, naravno da me je te opterećivalo, to je moja sestra, to joj treba, ja sam bila organizator te zavrzlame i osećala sam se manijakalno odgovornom, jer ja jesam manijakalno odgovorna.

- Drugo, grad Bor će do kraja leta dobiti još 3 kružna toka, jedan sad prave sa sve spomenikom Đorđa Vajferta. (napomena: nemam ništa protiv kružnih tokova, smisleniji su mi od raskrsnica). Isto tako, uskoro nam dolazi preCednik, ne znam tačno kada, pa nam se farbaju fasade. Ali ono najgore. Fasade, Potemkinova sela. Napred i malo sa strane. Čim malo zađeš sa strane, ta ista zgrada se raspada, davi u đubretu itd. Moja frustracija u vezi sa tim je što je ovaj grad u govnima do guše, nema se para, imamo 99 drugih problema, a mi se glupiramo ovim. I ‘ajde što se glupiramo time, nego još narod srećan. Oduševljava se slikom grada, jao što lepo. Nije bre lepo, sram vas bilo! I većina vas zna da nije lepo, nego niko ne sme da gukne da slučajno ne načuje Veliki Vladar Grada Bora. I to je ono što me u stvari najviše nervira. Sa ta 3 nova kružna toka i sa tim farbanjem, mogli smo zaposliti i plaćati mene, ihahaha, a lepša sam i stručnija od svih kružnih tokova.

- Ćale mi je na odmoru, pa je kući, to je samo po sebi stresno. Volim ga najviše na svetu, da se razumemo.

- I hoću onog, al’ moram da taktiziram, jer me tako savetovali, a to me nervira, jer em ne umem, em mi besmisleno, ali aj, slušam.

Eto, to mi je, u kratkim crtama, ima još mnogo, ali to su već privatnija ludila, koja vi već stvarno ne mora slušate. I tako sam jutros videla sudove i htela da besnoplačem, ali sam se setila da ne treba, pa sam pustila lepu muziku i pišem post kao psihoterapiju.

Voliteeee meee! (I zaposlite, pod hitno!)