Vi znate da sam ja strastveni pušač, imam i ikonicu na blogu koja to pokazuje.

Mrzi me da objašnjavam više koliko volim da pušim, uživam u cigaretama, odbijam da umrem od njih, koliko sam neupotrebljiva i neurotična bez njih itd.

Isto znate, ili ako ne znate, opet: da izuzetno poštujem sva pravila vezana za duvanski dim i zabrane pušenja. Gde ne smem, ne pušim, ne fušerišem, kad uđem kod nekog u kuću kažem Dobar dan, pa jel  sme da se puši? Izbegavam da idem gde ne može da se puši, sve u svemu, jako sam dobar pušač za saradnju.

Kad donesoše ove silne zakone, sve sam ih ispoštovala i dalje ih poštujem.

A malopre vidim ovu vest o potpunoj zabrani pušenja u Srbiji koja podrazumeva potpunu zabranu pušenja u ugostiteljskim objektima plus neke nove uredbe – parkovi, bazeni…

E sada, hajmo redom

Prvo, mislim da ova zemlja ima mnogo pametnije stvari da rešava nego problem duvanskog dima, ali kaže se da je ”Srbija je dužna da uvede potpunu zabranu pušenja i kao potpisnik Okvirne konvencije o kontroli duvana, koja je pre pet godina stupila na snagu.”. Ok, potipisali smo konvenciju, mora da se poštuje, može to meni da se sviđa ili ne, tako je. Tačka.

Drugo, ugostiteljski objekti. Naravno da razumem nečiju želju da ne želi da udiše duvanski dim, i apsolutno je poštujem. Ali da ja ne mogu da izađem negde da popijem kafu ili piće zato što ne sme da se puši je ugrožavanje mojih prava na slobodno kretanje. Dajte mi par lokala gde se puši i ja ću tu da idem. Ali ne bi smeo da mi se uskrati svaki.

Argument – prekini da pušiš. Neću! Ja sam punoletna, odrasla, mentalno zdrava osoba koja je odlučila da puši. Jasni su mi rizici i moguće posledice. Ja hoću da pušim. Svaki dan me sa paklice sačeka nova ”umrlica” koja mi kaže od čega ću sve da umrem. Ako ja odlučim da umrem (mada rekoh, ne pada mi na pamet da umirem od cigareta) omogućite mi mesto gde mogu ne smetano da se ubijam narednih 20 -30 godina, a da mi ne ugrožavate ostala prava.

Dalje, parkovi i javne površine – ista priča. Ovo je bre moja planeta isto koliko i vaša. I to što neko može da izbacuje svakakve otrove (Ja živim u Boru, sećate se) mogu i ja da pušim. Okej, naravno, neću da pušim u određenim ”zelenim” zonama, ali da ja budem ograđena na moju kuću, ne dam i neću da prihvatim.

I na kraju, najveće licemerje – AKO NEĆETE DA LJUDI PUŠE ZABRANITE CIGARETE SKROZ! UDARI ZABRANU, PRESTANI DA IH PROIZVODIŠ!!      Ali ne, naravno. Neko mora da se bogati na tome, zato što privreda mora da šljaka, da?.

I to je ono što me izbezumljuje. Pogrešno ću biti shvaćena, kao i uvek, znam. Ja nemam ništa protiv nepušača, razumem njihovu potrebu da ne budu trovani, poštujem je. Ali na ovoj planeti, sa toliko dozvoljenih alternativnih načina života koji mogu i ne moraju biti štetni (tu temu nisam ni dotakla, namerno) mene treba neko da satanizuje. Zato hejtujem i ne slažem se.