Prvo, vidite da sam se preselila.

Tamo na starom sam napisala da nisam baš želela da se selim, ali me Mahlat pretupala na brzinu zajedno sa divnim Gospodinom Poslednjim Skautom (veliko mu hvala!) i hop cup, eto mene udomljenu ovde.

Inače, ceo dan sam sređivala ovo čudo i još uvek nisam sigurna da izgleda kako hoću, pa sam sada malo poluluda.

I tako…

A da, otkud Mahlat i Poslednji Skaut kod mene? Pa bio EWF. East weekend fest. O tome kako je sve to zvanično možete pročitati gore na linku, ja ću da vam kažem kako sam ja to doživela.

Prvo sam doživljavala nervne slomove zbog Mahlat, jerbo sam trebala da je ugostim, ali nemoguće je doći iz Kragujevca do Bora, osim petkom i nedeljom. Na kraju smo se zajedno smejale, valjda, zbog nekog rajzena. Onda sam se smejala od moje majke koja zaista ceni dotičnu gospođu, pa se sva radovala što će da je upozna, pa je nedelju dana radila generalku po kući, još sam mislila i da će da okreči kuću :D

Elem, Mahlat na kraju stiže zahvaljujući Skautu, sa zakašnjenjem.

Za to vreme ewf već kren’o i po meni najbolje predavanje je bilo predavanje Rumuna, Bobby Voicu i Cristian Manafu. Ja se razduševi i kad izađu linkovi sa strima ima da ih pustim negde, jer je predavanje zaista blago, i od tada sam mnogo počela da koristim reči ”sjajno” i ”izvanredno” što me sad pa izluđuje.

Zatim je bilo predavanje javnih ličnosti o korišćenju interneta, u panel diskusiji učestvovali su Gordana Čomić, Branislav Lečić, Marko Vidojkvić i Veselin Jevrosimović, vlasnik Comtrade-a. Mrzi me da ih linkujem, majke mi, svi znate ko su.

Tu, a i kasnije me je oduševila gospoja Gordana Čomić, jer je žena zaista jedan Džek u svakom pogledu, pametna, otvorena i jedna sasvim normalna žena. A i predavanje joj je bilo sasvim jasno i glasno za ovakve tupane kao što sam ja. Lečić k’o Lečić, Marko Vidojković je meni smešan kako god ga okreneš i super mi je i da ga čitam i da ga slušam.

Posle tu bejaše popovi koji su držali predavanje o crkvi na internetu koje me je naljutilo, pa uspavalo, pa opet naljutilo i na kraju smorilo pa odoh. Kažu da se posle razvila interesantna diskusija, ali ja ne bejah tu.

Da se razjasnimo, vi koji me čitate, znate da ateista nisam, ali ako ti meni nametneš nešto, u ovom slučaju molitvu, ja ‘oću odma’ da se svađam. Posle je uspeo čovek da uvredu sopstvenu publiku, onda opet da me iznervira nekom veronaukom, a onda’ sam otišla.

Posle pričasmo malo o sexu (ne sa popovima), na ovaj način ili onaj, nekima se svidelo, neki se naljutili, meni sex nikad ne smeta, sve u svemu – kul.

Drugog dana nisam prisustvovala predavanjima, jer sam se vodala sa mojom gošćom tamo – vamo.

E sad, predavanja su zaista bila odlična, ako izumemo popove, što je opet, moj lični utisak, ali meni je bilo draže da ja upoznam te ljude sa kojima živim u tom svetu.

Ja sam cmizdrila ranije na blogu kako meni to sve znači, kako se ovde osećam kako da baš pripadam, a tako sam se osećala i kad su došli ti svi divni ljudi. Kao da tu pripadam.

Dobro sad, manje više neko je tu uticajan, neko nije, neko možda malo pati, neko ne pati, mene generalno boli dupe i zato sam ih sve šarmirala :P

U dilemi sam da li da krenem da spominjem sve ljude koji su me oduševili, ali bojim se da nekoga ne zaboravim, a i opet mrzi me da linkujem.

U svakom slučaju, vi koji ste me oduševili, sa kojima sam se skontala znate ko ste. I oni sa kojima sam jela, pila, smejala se, oni koji su me fotografisali, oni koji su slušali moje beskrajne monologe bez poente, i oni koji su me zezali. Svi su divni. I beskrajno mi značite. I jednino posle ovoga mogu da kažem da ću se potruditi da što više posećujem ovakve manifestacije, jer bre, što bi Deda rekao sve nešto lepo!

I šta je na kraju bilo?

Nekako je ceo taj vikend imao uticaja na mene da su drugačiji život, svet i ljudi mogući. Pa ovo preseljenje, koje nisam želela, ali mi je dobro došlo. Ali ja sam lepo u utorak popizdela na poslu zbog one moje situacije o kojoj još uvek ne mogu da vam pišem sa sve imenom i prezimenom, jer mi je slučaj još uvek u nekom ”zvaničnom procesu”. I to baš popizdela. I posvađala se onako glasno. I došla kući. I sela. I razmislila. I zaključila da je meni ispod časti da se više poprckujem sa njima na finjaka. Da jednostavno neću da sedim kući i da smišljam svakakve besmislice da im vratim, da zavučem na sitno sa osmehom na licu.

I dala otkaz. Danas. Napisala i odnela. Imam otkazni rok 15 dana. Ona se nasmejala kada sam joj uručila Zahtev za raskid ugovora o radu. Verovatno misli da me je pobedila. Neka joj. Ona ne shvata da sam ja pobedila sebe. Da sam napokon našla snage da iskoračim iz života u kome sam se zaglavila, a gde me je taj posao držao kao izgovor.

I šta ću sada?

I nemam baš najjasniji plan. Ali imam neki.

A otom – potom!