Čitam ovaj post kod moje blogodrugarice Hipatije i puno sam srećna zbog nje. Nemate pojma. Mnogo snage treba za to. Da skupiš deliće svog života nazad, da progutaš, bol, tugu, poniženje, izdaju i sram, i da nastaviš, još sjajniji.

Ja, kao i što sam napisala tamo u komentaru, još nisam stigla dotle. Ja još uvek ”glancam i poliram” svoju krunu. Iskreno, tako je.

Zaobilazaila sam ovaj datum kao manijak. Nisam ga zaboravila, naravno, ja i moje manijakalno pamćenje godišnjica. U’vatio me neki neizdrž, znate sva ona moja emocionalna uslovljavanja.

Bila sam odlučna da ništa ne napišem danas. Bojala sam se da će da ispadne drugačije. Al’ onda sam pročitala gorepomenuti tekst, i nemam pojma, dao mi je neki optimizam. A ja sam retko optimistična, pa da uživamo u tom trenutku.

Nisam još stigla da zasijam kako mogu. Dobro sam bila ugašena. Jedno vreme sam mislila nepovratno. Da se nakupio ožiljak preko ožiljaka, i da ne smem više nikad da se usudim da pomislim da rizikujem. Polako mi se čini da to sad opet mogu. Mic po mic, baby steps.

Ne lažem, sve vreme živim u strahu od ”toga”. Ali mislim da većinu vremena nisam svesna toga i da odbijam to da priznam. Ali, kad sednem, sama sa sobom, kad krenu analiziranja, jasno mi je. Da sam uplašena. Ma gde uplašena, prestravljena! I kontam, da su izbori, koje sam donosila u protekle dve godine, skroz u skladu sa mojim strahom. Da sam se zacementirala. Nisam se paralizovala. Samo zacementirala. Prastara fora – ako se ne otvoriš, niko neće moći da te povredi. I niko me nije povredio. Ali niko me nije ni očarao. Nisam dozvolila.

I malo sam uplašena od odluka koje sam donela. Ne od odluka, pogrešno sam se izrazila. Od onoga što ide posle. Rekoh već negde, koliko god šašavo izgledala i ludo, ja uopšte nisam impulsivna. Ne volim da izađem iz svog sigurnog okruženja, od sistema koji sam sama sebi napravila. Generalno, ne volim promene.

Pre dve godine meni se srušio svet u kome sam živela. Sada sam ja svoj svet razdrmala. Rešila da promenim sve. I da konačno počnem da živim, da slavno pobedim ili slavno izgubim.

Dala otkaz, preseliću se, probaću nešto, novo i nesigurno. I strah me je. Lagala bih kada bih rekla da nije.
Danas imah poslednji čas sa klincima. Učili smo vrline i vrednosti. Stigli smo do hrabrosti. Odmah su svi ustali da pokažu koliko su jaki. Objašnjavala sam im da snaga nije hrabrost. Da si hrabar kada se bojiš nečega ili nešto da uradiš, ali opet se suočiš sa time.

Ja sam hrabra.

I ovaj datum je poseban po još nečemu:

- Danas je Dan Mladosti. Bulumenta ljudi je na današnji dan radila slet i umirala od sreće zbog toga
- Danas je towel day, day peškira po Daglas Adamsovom ”Vodiču kroz galaksiju za autostopere”; pa samim tim i
- Geek pride day

A ja, glancam svoju krunu, dok ne zasijam skroz.

A ove godine MOGU da slušam Chambao ;)