Znate ono kako kažu u narodu ”kad crkavaju stvari, crknu po 3” ? E tako meni bilo.
Našla neku finu novu muziku i da poskidam i da snimim, kad ono nemam mesta u kompu. Silovala sam ga do maksimuma. Aj ja da pobrišem nešto, al’ sve mi znači, imam gomilu slika, jerbo sam egomanijak, žao mi da brišem, aj ja da režem malo.

Prvi disk namestim. Pukne posle 10 sec. Ponadam se ja, metnem drugi, isto! Nije mu prvi put, on se već dve godine muči. Upropastio ga onaj što nekad živeo ovde, al’ mu ime ne spominjemo, al’ ajde.
Kupiti novi sutradan. Kupljen novi sutradan. Namešten. Isproban. Radi. Posle petog narezanog diska počne da pravi problem. Isprobam disk – jok. Nema šanse da ga pročita. Popizdim do Plutona i nazad. Na tom disku mi slike iz Španije i još svašta nešto. Rastužim se.
Zovem mog frenda fellow geeka. Kaže, radi ti rezač, popravićemo. I povratićemo slike. Dolazi sutradan. Ja mirnija.
Sutradan, ja uspem da upalim komp iz trećeg puta. Al’ ajd’ dobro. Nesmotreno ga ugasim. I neće više da se upali. Mrtav, al’ ne baš skroz mrtav.
Alarmiram vojsku, policiju, nacionalnu gardu, legiju stranaca! Dođe frend potkovan hardverskim znanjem i nije mu baš najjasnije. Sad da vam ne objašnjavam baš kako je to sve bilo, a i ne sećam se baš jer sam pokušavala da ne vrištim na nedužnog mi frenda, a i manijački sam stiskala fon i kuckala na tviteru da dobijem takvu – kakvu pomoć i utehu. U fazonu je bilo, on radi – al’ ne radi. I ne radi mu ona pištalica da bi mogao da identifikuje kvar. Moje jadikovke i panike probudiše ćaleta, pa i on dođe da asistira. Ispenetrirali su, da izvinete, moj komp uzduž i popreko. Men’ se malo plakalo.
Napokon osposobiše tu pištalicu i ona rekla neku kombinaciju bipa na osnovu čega je moj frend zaključio da crkla grafička! Proveriše – jeste grafička. Ja se opet neoprezno obradovala, jel to može se kupi. Rešićemo.
Malo kasnije, sedimo mi tu svi porodično, jer mi frend kao brat blizanac, odraz u ogledalu, a i najbolji je drug sa mojim ćaletom. I on stane na vagu, jer mi kao nešto šetamo, pa da vidi koliko je smršao. I smršao kilo – dva. Ja se tu obradujem, kad je mogao on, mogu i ja. Ja duplo više šetam i kao radim neke vežbe i stanem na onu kučku i…
… i VRISNEM. Ne zato što sam htela, već zato što mi je to bila instinktivna reakcija. Sablaznim se ljudi! Majke mi. Svi meni nešto popuju kako ja u stvari izgledam ok i kako mnogo kukam, ali valjda majku mu, ja znam kako ‘oću da izgledam.
I rešim da sam na dijeti. Bezuslovno. U toku noći mi moja drugarica Siobhán pomogne neizmerno, zbog čega treba da je častim limunadom bez šećera.
A sad malo o noći. Mi inače imamo dva kompa u kući. Dva kompa, dva IPTV-a, tri tevea, milijardu kabli…get the picture? I nacrtam se ja u dnevnu sobu da pasivno – agresivno isteram ćaleta sa kompa da bih mogla da se zaradujem. Jok bre, čovek me ne zarezuje, ubija vanzemaljce, sluške na uši, ja kao da ne postojim i da ne patim zato što mi komp bolestan. Te sam bila prinuđena da gledam tv, što odavno nisam radila. I tako se ja namestim na onaj kanal gde se svi ubijaju, kolju, gde ima puno psihopata, pa se to istražuje. I bejah mi fino, turila fon na punjač, tvitkam i gledam klanje.
Al’ negde u toku noći, ćale još za kompom, ove serije što gledam se repriziraju. Pa obrnem kanale pa naletim na ”Srpski top model” Pa se zabezeknem što to ima. Pa se izbečim koliko to jadno izgleda. I koliko je sve fejk. I koliko su one tupave. I ona voditeljka kako me nervira sa onim Bojanče, Anči, Cico, Mico i ona dva neuspela geja.
Ćale ode, ja se dokopam kompa i preživim nekako tu noć.
Sledećeg dana, ja na dijeti, krećem u potragu za grafičkom. Bor ima 5-6 prodavnica kompjuterske opereme. Od toga dve NEMAJU grafičke na lageru. Ič. Jedna ne radi zbog smrtnog slučaja. Druga ima dvokratno radno vreme, što mislim da godinama nisam videla. Ja u frci i panici. Mozak mi radi jednosmerno. Da mi je neko ušao u glavu, izgledalo bi kao iz filma ”Biti Džon Malkovič”, kad Malković upadne sam sebi u glavu. Grafička, grafička, grafička? Aaa grafička? Graaafiiičkaaaa. GRAFIČKA!!!
Odvede me frend u neki lokal dva sa dva za koji nisam ni znala da postoji. Ja već bez nade, okrećem telefone da mi neko uzajmi neku dok ne naručim. Pitamo. Ima – DVE! Vuhuuu! I to neke nabudžene, koje generalno meni ne trebaju. I cena im takva. Nek’ ide život daj, ja ne mogu beeeezzzz njeeeeeeee.
I tako. Imam grafičku. Maj prešs radi. Frend namestio rezač. Sutra će da mi vrati slike, kaže. Još samo da smršam. Ako još nešto crkne, nekog ću da pojedem