Elem, ostadoh tako sama u petak veče, pa reših da pogledam filmove koje sam propustila zbog depresije, nalaženja posla, zadržavanja posla, frke oko posla i na kraju krajeva jednog sveopšteg ”mrza” i apatije u koju sam zapala.

Ova dva su mi bila prva na listi.

I krećemo.

Machete

Machete je jednom rečju sjajan! Ali stvarno sjajan. Ja mislila da se takvi filmovi više ne prave. U mojim kategorijama to ide pod neki akcioni trash. Robert Rodriguez je jednostavno genije, volim njegove radove i uopšte me nije razočarao. Cast mu je sjajan, Danny Trejo je napokon uspeo da zablista u glavnoj ulozi, za’ebana Michelle Rodriguez, Robert De Niro, malo Jessice Albe zbog kozmetike, a da ne napominjem moje oduševljenje zbog Steven-a Seagal-a.
Priča – jednostavna kao kod svakog takvog žanra. Čovek davno zaboravljenih vrlina, lojanost, čast, hrabrost, sa zajebanim talentom da kolje sve oko sebe, biva uništen od strane onih koji to nisu. Nakon nekoliko godina, čovek pokušava da stane na svoje noge, pošteno i iskreno, pošto je takav kakav jeste. Ali, ne lezi vraže, sistem, pokvaren kakav jeste, ga opet uvlači u svoje zavrzlame, dok naš junak na kraju ne reši da ih sve lepo pošalje u pakao.

To je to. Ništa više, ništa manje.

U prvih pet minuta filma sam znala da me čeka super zabava, nekoliko puta sam se raspala od smeha, prvi sex je stigao u 25 minutu (pisala negde ovde da sex ne sme biti u prvih 30 minuta filma, oprostiću ), dosta krvi, eksplozija i sve ono što ovakav film treba da ima.

Sve u svemu, baš to. Žanrovski je obuhvatio sve ”dramaturške” zahteve koje mora imati. Usamljenog junaka, svetsku zaveru, neophodnu brutalnost i sirovost, rekoh već dosta krvi i eksplozija, san o boljem životu, revoluciju, meni dobrog humora, Jessicu Albu zbog kozmetike(ponavljam), par dobrih sisa, kao i Rodrigezovo igranje sa stereotipima o Meksikancima, koje je na granici uvredljivog, ali vrlo tačno.

Sve u svemu, ja zadovoljna.

Black Swan

Hm.

Ovo mi je zeznuto. Kada sam prvi put čula za film, kategorisan je pod ”obavezno” pogledati. Posle su mi neki ljudi, čije mišljenje izuzetno cenim i poštujem, preporučili film isto kao ”obavezno” pogledati.

Onda je stigla sva ona frka oko Oskara, pa se odjednom svima sviđao film. Tu se meni upalila lampica, jer nekako mislim da ne može nešto svima da se sviđa.

Da me je bar jednom taj ludi osećaj prevario.

I tako, juče rekoh nekima: Sablažnjavam javnost, meni Black Swan …onako!

Odmah se ograđujem od onih koji će me prozvati glupom i da ja ne razumem. Oooo itekako ja razumem. To što sam počela ovaj post sa filmom Machete, ne znači da ja ne znam za bolje. Znam itekako.

Ali…ne kažem ja da je film loš. Nije, daleko od toga. Ali kada mi se tako napumpaju očekivanja, ja zaista očekujem nešto mind blowing. A ovo, jednostavno nije to.

U slučaju, da mi film ne pada pod akciju ili trash, kao Machete gore, ja volim o mom filmu da mislim sve vreme dok ga gledam, da me intrigira, da mi nije jasno, da nagađam, da mozgam i pametujem.

Ovde mi nekako sve odma’ jasno. I mama i ćerka, i ružičasta soba, i inhibicije, i odnos prema telu, i balet kao metafora i naravno Crni labud. I onda, znam sve šta će biti, i da mi oprostite, malo mi bilo dosadno.

Black Swan je psihološki triler i vidim tamo na nekim sajtovima ga upoređuju i povezuju za sa ”Stanarom” Romana Polanskog. Epa, mene je Stanar bukvalno držao na ivici fotelje, bila sam fascinirana ulaskom u bolest, bila sam izbezumljena sve vreme tokom filma, a tri dana posle toga nisam mogla da spavam. I sad ponekad, kad ga se setim, imam problem da gasim svetlo noću. Dok me je Black Swan štrecnuo par puta, ali ništa…onako…