Prvenstveno onoj mojoj prvoj drugarici koja se letos udavala, dobila je sina, pa gre’ota da ga ne vidim.

Tako da me je polazak još iz starta istraumirao, jer idem da vidim dete, ne mogu praznih ruku da odem, konsolidujem se nekako napokon sa lovom, odem da pazarim, pa se sve iznerviram i izneurotišem po prodavnici što je sve plavo i ljubičasto i jebemti ko to izmisli. Nađem CRN skafander. Oduševim se. Kupim.

Zaputim se. Prvi dan je prošao super. Sa drugarkom i bebcem ceo dan, on frajer ima čitavih mesec ipo, provele smo se, već kako se ljudi provode pored bebe od mesec ipo. Vodile smo ga u prvu šetnju u kolicima. Izmorile i komirale od spavanja.

Sutradan se videh sa gospojom Mahlat i njenom porodicom. Kako je to bilo, možete da zamislite da je bilo super, jerbo Mahlat je Mahlat u svoj svojoj slavi . Imala sam i privilegiju da prisustvujem njenom kratkom ali eksplozivnom besu na ljudsku glupost. Prenos uživo. Umreh od smeha.

Uveče se dogovorila sa drugom da izađemo malo, već kod njega smo slistili pristojnu količinu vina i semenki gledajući ”Dva sata kvalitenog programa” i umirali od smeha. Ko skoro nije ponovio to gradivo, toplo preporučujem, vanremenski je.

Posle me izvedoše, on i njegova grlfrend, u KST. Nisam tamo izlazila ni kad je trebalo, kad bejah student, al’ što da ne sada. Lepo sam se razveselila dok me muvali klinci, i svi se zovu Mihajlo. ‘Il me zajebavali

Sutradan sam patila od opravdanog mamurluka i biblijske gorušuce pa me negovala sister moja divna tinejdžerka, sve je šaljem u prodavnicu a ona se triput presvlači dok ja premirem. Šalim se, zlata je vredna.

Nabavila sam i psihopatu preko fejzbuka. Poslao mi zahtev da budemo drugari, ja 90% toga prihvatam, osim ako nisu oni arapi i turci koji ‘oće se žene, učenici ili neki što imaju mnogo različite životne filozofije od mene iliti neki šabani. E, taj mi onda lepo pošalje naduuuugačko poruku i inbox, sve pristojan, al’ da ja vidim da nije on baš ”sa svi dani u nedelju”, i ne umem da odgovorim na to, jer sve što odgovorim ima da bude pogrešno. I ne odgovorim. Ubrzo stigne druga gde me čovek lepo iznapada da sam ja isfolirana i ovakva i onakva. Obrišem.

Uveče sam se videla sa prijateljicom gde sam pila koka kolu i jela kokice zbog gorušice i mamurluka i obarala te iste kokice i kokakole jer mnogo sam smotana bila i nisam imala koordinaciju pokreta.

A poslednji dan, tj danas je svet odlučio da sam ja retardirana pa da se tako ponaša prema meni.

Odsecam se ja sa sestrom da tražim da kupim plutu, treba mi za one moje custom uloške za cipele za feleričnu nogu. Uđemo u neki ”Uradi sam”. Mnogo veliko. Nigde nikog da pitam gde da tražim. Nabasam na jednog i pitam ga gde je pluta.

– Plutu imamo samo u rolni
– …Dooobro. Je l’ mogu da je vidim (ja se uvek zbunim na te takve zagonetke)

Uputi me on tamo negde, zamalo nismo izašle iz objekta, nađemo plutu od hiljadu kvadratnih metara u rolni. Niti imam toliko cipela niti ću da poživim toliko da ih iznosim. Opet na ”informacije”, pitam ja

– Ova pluta u rolni, je l’ može da iseče?
– Ti kući možeš da je sečeš kol’ko ‘oćeš
– ??!?

Odemo. Sestra umire od smeha, ja psujem.

Vozimo se tramvajem do sledeće destinacije, obe sedimo, nije gužva, ja sedim ”naopačke”, sedište okrenuto unazad. Ulazi neka bakica, sa sve nekom koferčinom, ja lepo pristojna ustanem da ona sedne, ona se izdere na mene ” Ne mogu ja da sedim tako naopačke!!!”

Ja opet zbunjena zbog te zagonetke, sestra umire od smeha.

Jebavasmo se po gradu još malo i došlo vreme da pođem kući. U autobusu kataklizma. Hiljadu ljudi. Problem sa mestima i kartama. Postoje ljudi koji nisu naučili prostu činjenicu da ako imaju povratnu kartu, treba da je overe tj urade rezervaciju. I tako se stvaraju dupla ili više sedišta. Neka deca plaču koja prvi put putuju sama, jer nedokazane budale neće da ustanu, ljudi se deru, svađaju, ima nas 200 u busu.
Jedna nedokazana budala je sedela do mene i meni je objašnjavao kako on ima povratnu kartu i NEKAD TO NIJE BILO TAKO I ON NEĆE DA USTANE. Ja mu objasnila da moje mp3 slušalice i novine koje čitam znači da ne želim da razgovaram, pogotovu ne sa njim.

To ga nije sprečilo da razgovara sa čovekom koji sedi iza mene, glasno, da ga čujem preko Maynarda na najjače, niti ga je sprečilo da sedi, pa još malo na mene nije seo, da mi pljuje na levo uvo i tako to.

Ja popizdim, pitam ovog tipa iza mene da zamenimo mesta da bi njih dvojica lepo mogli da pričaju ne preko mene. On se nasekirao zbog gospođe koja sedi do njega, sa kim će ona da priča. Vidim gospođa se obradovala što sam i njoj život spasila, kad sam sela do nje, ćutala je sve dok nismo stigli i još mi se zahvalila dok je izlazila iz busa.

Ostatak puta sam provela pokušavajući da neutrališem zvuke razgovora ove dvojice koji su se drali sve vreme, drugim uvetom sam pokušavala da ne čujem Zdravka Čolića koga drajver autobusa mnogo voli, skidajući kaput i oblačeći ga na smenu, jer su nas prvo o’ladili, a posle su rešili da nas obare.

I tako, stigoh kući.

Dve stvari me razveselile mnogo danas.

Ova:

I

Ova: