Jutros me Mahlat isterala iz koloseka. Lepo je napisala jedan post, koji mi je centrirao tok misli celogdanašnjegdana. I kako god da se okrenem, ja razmišljala o tome. Čak sam i sanjala da me otimaju vanzemaljci kako bih pobegla od toga.

Sad ko želi da čita ovaj moj text, nek’ trke ne do nje, pročita njen, pa nek’ se vrati do mene. Onda će mu možda biti jasnije o čemu ću ja pisati ovde, mada ni meni nije baš najjasnije. Znam samo da ću pokušati da budem najiskrenija i uredila sam tako da mi emocije budu na vrhuncu.

Pre neku noć provela sam veče u isključivo ženskom društvu, što odavno nisam radila, vodila tipično ”ženske” priče i uživala u svakom momentu. Bilo je tu puno smeha, ogovaranja, zlobe, plakanja i svega onoga što žene rade kad pričaju pet sati bez ikakvog prekida muškaraca.

Jedna stvar mi je posebno privukla pažnju. Kad se govori o ”onim muškarcima”. Oni koji su nas obeležili za ceo život. Sa kojima smo davno završili, ali i dalje nas interesuju gde su, šta rade, da li misle o nama, sa kojom su sada, ako je lepša patimo što je lepša i bolja, ako je ružnija ili gluplja, patimo zbog toga ”kako je samo mogao!?!

Nisam mogla da se ne zapitam po kojim kriterijumima biramo baš tog da bude taj neko poseban u našim životima. Neizbežno, svakako je tu nekad bilo ljubavi, nekad grandiozne, nekad manje. Ljudi se rastanu iz različitih razloga.

Pošto sam ja veliki egoista, odmah sam pravila paralelu sa mojim slučajevima. Ja sam imala Malog, voleli smo se do besvesti, on je umro, ostao poseban u mom životu, patila sam i boleće me uvek, ali to je totalno drugačija emocija bola od one koje imam prema ”onom mom takvom muškarcu”, koji je živ i zdrav.

U čemu je onda fora? Već tu noć sam stigla da zaključka da to u velikoj meri ima veze sa sujetom. Da nam ostaju u sećanju i životu, baš zbog toga što su se usudili da nastave svoj život i da nas ne vole. Nas ovako savršene, dobre, lepe, koje smo sve učinile za njih, a oni nas ne vole. Kakvog li bezobrazluka. I to ne samo da nas ne vole, već imaju pristojnosti da nastave svoj život, da se uživaju, nalaze druge devojke, neke manje ozbiljne, neke više, a neke čak zamisli da vere, ožene ili tako nešto ozbiljno. Da sa njima žive život koji su nekad živeli sa nama. Da sa njima rade sve one stvari koje smo mislile da su samo naše, i posebne… To boli… Al’ zašto toliko, i zašto to ne možemo da pustimo, nije mi jasno.

Pre nekog vremena sam rekla ovde na blogu, da ću pokušati da o nekim stvarima više ne pišem. I stvarno sam se trudila, mislila sam da sam našla završetak te priče. Al’ ovaj danas tekst me je totalno izbacio iz regularnog toka misli i osećanja.

Nikad nisam napisala situaciju šta se dogodilo, pravdala sam to sebi time, da sam ja dostojanstveno biće, i da nije u redu to pustim javno. Bilo je trenutaka kad sam htela, nije da nije. Sada i nemam želju to da pišem, isuviše vremena je prošlo, a i previše sam puta ispirčala tu priču, prevrnula je u glavi. ”Istrošila sam je”.

Kad je otišao bolelo je. Način na koji je otišao razorio me je. Kako me je brzo zamenio, napravio me je očajnom. Brzina kojom se promenio, me je zaprepastila. Jako dugo posle toga pokušavala sam da skupim, emocije, ponos i deliće života nazad. Delimično sam uspela u tome.

Kao što već rekoh, kad se to desilo, trudila sam se da budem dostojanstvena. Tužna, ali dostojanstvena. Pa sam prešla u besno stanje u kome sam ga potpuno odstranila iz svog života i vidokruga, kao i većinu ostalog. Ali krivila sam ga, mnogo. Kasnije sam pokušala da ga ignorišem, ali krivila sam ga. Mnogo, izuzetno mnogo.

Posle određenog vremena sam zacelila dovoljno da mogu da razgovaram sa njim. I dalje sam ga krivila, i svaki naš razgovor se svodio na moj pokušaj razjašnjenja zašto se to desilo tako što se desilo. Kao da govorimo različitim jezikom. Ja pričam jedno, on priča drugo.

Ljudi mi govore da ga precenjujem, da on nema dovoljno inteligencije da smisli i uradi ono što ja uporno govorim da je uradio. Ali ja se ne dam, ja znam o čemu pričam, ja ga valjda poznajem…

Opet sam sebi dokazala koliko sam naivna, emotivno nezrela i pomalo glupa. Posle hiljadu godina trebala mi je Mahlat i njen oštar um i percepcija da me navede da shvatim.

Ja samo nisam bila dovoljno bitna. Ne koliko je on meni bio bitan i ne onoliko koliko sam ja želela da budem njemu. Toliko sam ga krivila, toliko sam podigla u nebesa njegovu inteligenciju i sposobnost manipulacije, da mi nije palo na pamet, ali stvarno nije, da se on samo zabavljao sa mnom, da me nikad nije shvatio ozbiljno kao što sam ja njega.
Toliko sam želela od njega da uvidi da sam ja najbolja i najposebnija osoba koju je ikad imao i koju će ikad imati u životu. Želela sam da to shvati, želela sam izvinjenje, koje nikad nisam dobila. A nisam shvatala da u stvari ja sama sebi treba da se izvinim.

Izvini Ivana što si suludničava, egomanijak, što previše razmišljaš i što si od jednog običnog raskida napravila najveću zaveru sa ove strane univerzuma. Ti samo nisi bila dovoljno bitna, i za to nisi ti kriva, za to ne postoji neki poseban razlog. Jednostavno je to tako.

I jeste tako. Al’ me ne čini da se osećam nešto posebno bolje. Ta životna činjenica me čini jako tužnom. Ne isključivo za moj slučaj, neko generalno, u životu. Tužno je to što je moguće da postoje ljudi koji ne ostavljaju traga na druge ljude. Tužno…