Juče se desilo nešto mnogo tužno i strašno za nekog koga poznajem. Ja sam se odma’ prebacila u ”helperski” mod jer, jebi ga, takva sam.

A onda mi je taj neko rekao ”ti voliš tugu”

A onda sam se ja zamislila. Mislim da nije moguće baš ”voleti tugu”. Jes’, empatična sam strašno, jes’ dešavale su nam se strašne i tužne stvari, al’ kom nisu?

Nekako funkcionišem drugačije kada se nešto desi strašno. Umem da ”razumem”, da čujem, da slušam, da kažem, da kanališem taj neki bol. Tako nekako. I pogađa me. Osećam sve to. Nisam se džabe jutros izbudila u pola 6 iz čista mira.

Moj ćale je ranije umeo da kaže da ja volim da zapadam u moja ”stanja”. Da volim da patim. Ne slažem se sa tim. Više volim da sam srećna i da se smejem, mame mi.

Samo nekako…prihvatam patnju. Ne bežim od nje. Puštam je da traje koliko god treba. Podstičem je nekad muzikom, osećanjima, podsećanjima, mirisima, fotografijama. Mislim da je potrebna, kao i sve što se dešava u životu.

Jebemliga, tako nekako. Ali ne volim je. Ne volim tugu. Prihvatam je.