Šetkam ja tako, kupi ovo, kupi ono, kad krc, prejeba mi se novčanik malo. Ne može da podnese sve ono što trpam u njega. Nema veze, imam lovu, kupim drugi.

Ja sam strašno sentimentalno vezana za svoje nežive objekte, dajem im imena, razgovaram sa njima i tako to. Vezana sam i za moj kineski novčanik sa svinjicama, i reših da ga zamenim za sličan, ako ne i isti.

Prvo se zbunih gde nestadoše silni kinezi iz ovog grada. Al’ ajd’, uđem u dve-tri prodavnice, ali novčanika sa svinjicama ili nečeg sličnog nigde nema. Ima ili neki premali, ili neki ”onakvi”. ”Onakvi” su u koji može komotno sve što imam da mi stane, ali, jedno veliko ALI. Neće duša to. Takve novčanike nosi moja mama, moja tetka, imaju slike svoje dece, muževa i unuka, koje pokazuju dok nose ceger, onako ispod lakta. Ne mogu da kupim takav novčanik, osećaću se staro.

Pogađa me to sa godinama u poslednje vreme, iako znam da sam nepodeljeni embrion još uvek, nekako me cima to što mi u poslednje vreme ljudi daju bar deset godina više nego što imam, što me neki tip pre neki dan nazvao gospođo, a ginekolog pitao šta čekam sa rađanjem dece.

I krenem ja tako dalje u potragu za novčanikom. Ulazila u neke silne knjižare i prodavnice, ma jok. Sve ”onakvi”. Oni i neki slatkasti su premali. Napokon nađoh jedan, kojim mogu da zamenim svinjice, kad mi ona opiči cenu od ‘iljadu i trista dinara. Beži bre, da dam tol’ke pare za novčanik, moje svinjice koštale 250 dinara.

I odustanem. Nosiću moje pocepane svinjice, al’ neću da kupim drugi, neću.