Napokon ja nađem slobodno vreme da odem kod lekara za one moje zajebancije. Sve isplaniram, kad telefon zazvoni uveče, treba da se opet prekreče prostorije, da otvorim u pola 8. Kažem, ne mogu, mora da odem kod lekara, bla bla, bla…nađemo neko devojče da otvori.

Ja to jutro ustanem u 6. Nacrtam se u 15 do 7 da predam knjižicu prva. Predam prva.I čeekaam.

Negde oko pola 8, ona je krenula da radi. Ali je prvo uvela od svoje neke drugarice mamu i tetku. ‘Ajde, razumem. I ja idem kod ćaleta preko reda nekad. Razumem, nije da ne razumem.

Ono devojče iz kancelarije mi šalje poruke da majstori nisu došli. Ja je uputim koga da zove.

Izađu mamaitetka, ona prozove neku ženu, od milion njih koje su došle posle mene. Iskuliram i to, mislim ‘ajde, pogrešila, neću se nerviram.

Dolazi neka u belom mantilu i ulazi unutra. Opet, ‘ajde, kolega je. Dolazi neka drugarica da popriča sa njom, i isto ulazi unutra. A onda pola sata ništa. Nestale unutra. Tu ja već dobro napumpana i besna, ulazim u unutra i kažem da samo proveravam da li su dobro, da im se nije nešto desilo. ONA što radi, me uvređeno pogleda i pita ”MOOOOLIIIIMMMM?”

Čekam ja opet, gužva već do plafona. Dolazi čistačica sa nekom ženom i drži karton u ruci. Ja počnem da psujem i da se derem, ona dolazi kod mene i kaže da ona samo ”nosi karton jer joj sestre tako dale”. Ja kažem osamnest psovki i pitam je da li ja izgledam kao da sam pala sa Marsa? Naravno, nije mi odgovorila.

Posle okruglo DVA sata čekanja, izađoše njih četri iz one crne rupe u koju su upale i proziva ONA onu čistačicinu. Tu se meni pritisak digne na 800 i uletim unutra i kažem joj da MORA da je malo promešala kartone jer sedim ovde jebenih dva sata, od kad nije bilo nikog. A ona meni ovako:

”Izlazi napolje, jer ću da zovem obezbeđenje!”
”Molim?!”
” Da uđe samo ova žena koju sam prozvala inače ću da zovem obezbeđenje”
” Mani da mi pretiš obezbeđenjem, čekam ovde sto godina, uvela si sve živo preko veze….”
” Izlazi napolje, zvaću obezbeđenje”
” Ko je tebi šef ovde?”
” Pa ja sam ovde GLAVNA SESTRA”
” Ma mora ti da odgovaraš nekome, kome?”
” Pa evo, doktorki toj i toj”
” Odlično, daj mi knjižicu”
” Neću”
” Daj mi bre knjižicu!!”

Vadi ona moj karton i knjižicu koji stoji poslednji. Izlazim iz ordinacije, a ona se dere za mnom za publiku i opet mi preti obezbeđenjem.

One žene što sede ispred, ćute i gledaju, samo mi jedna reče: ”Pa mogla si da ćutiš, došla bi na red uskoro…”
Tu ja puknem, i počnem da se derem još jače objašanjavajući im da se ponašaju prema nama kao prema stoci, zato što one sede i ćute, i nek’ sede i ćute kad su stoka, ja neću.

I šta? Ništa. Veliko ništa. Samo sebe opet zajebala. Dok sam izašla napolje da ispušim cigaru, nije me proš’o bes, al’ me stig’o onaj osećaj bespomoćnosti, pa krenula da plačem, jer sam sama na ovom jebenom svetu, zato što ODBIJAM da budem stoka, al’ ne možeš da se izboriš sa govedom, i kako onda takva da idem u upravu, da se svađam.

Krenem na pos’o da dočekam majstore. Usput svratim kod privatnika da pitam kol’ko košta to što sam mogla da uradim za džabe, samo da sam ”malo ćutala i čekala”. Dve ‘iljade. Nek’ ide život. Ću platim. Kad primim platu.

Stignem na pos’o, pošaljem devojče kući, dočekam majstora. Krene čovek da kreči, raspričasmo se i on me obavesti da je taj dan utorak. Kako bre utorak. Lepo, utorak.

Ja bila ubeđena da je sreda, jer ja sredom treba da idem kod lekara, jer tad moj doktor radi.

I krenem da se smejem kao kreten. Šta da radim, jebi ga.

A i crk’o mi i mp3. To mu dođe sve ukupno 4 hiljade nepredviđenih troškova.

Jebi ga, to su samo pare…