Prihvatila sam još jedan posao, pa radim kao konj, pa me zato nema. Po ceo dan sam na poslu, pa i kad dođem imam snage samo da se strovalim u krevet.

I tako sam u petak saznala šta je umor. Mislila sam da sam do sada u životu bila umorna, ali ne.

Posle nedelju dana sedenja na klupi (neam ni stolicu) po deset sati ispred kompjutera, trčanja u školu da držim časove, i vraćanja na tu istu klupu, ja rešila u petak da izađem.

Ja rešila, kičma još kol’ko-tol’ko hoće, al’ mozak neće. Akses dinajd! Ne ume da poveže misli u rečenice, reči u rečenice. Ništa. Blokir’o.

Još vodio se razgovor, dečko kaže koja tri glumca bi šetao kroz svoje filmove. To je moja tema, ja to znam, ja o tome volim da razgovaram, ali ne umem. Jednostavno neće mozak da priđe tom fajlu u mojoj glavi. Uopšte. I tako za bilo šta.

Na kraju mi se priplakalo od umora, priznala poraz, otišla kući, isključila telefon i spavala dvesta sati.

I sinoć me ”napao” manijak. Idem ja kući, stavila muziku, još gledam oko sebe, pogodila me pesma, pa da zaigram malo, da me niko ne vidi, odjednom osetim neko se šunja iza mene. Šta ‘oćeš bre?, pitam. ‘Oće da mi da ‘iljadu dinara da budem sa njim. Kažem beži bre od mene, on jok. Hoće čovek rukom da me zaustavi i kaže ćekaj da ti objasnim. Ja opet, odjebi, ću vrištim pošto smo tu već kod moje zgrade. Išao je još jedno pet metara za mnom, a onda je odjebao.

Pričam ja to mojima kad stigoh kući, oni se fala Bogu zabrinuli, mama se uplašila što sam se ja uplašila. Ja kažem, bre, nije me uplašio, UVREDIO ME! Procenio me da vredim HILJADU DINARA! Uvredio me do koske.

I to je to, što ima novo. Sad malo se očovečim, pa opet u tri na posao.