”…Patnja je stanje izlovanosti;tvoj doživljaj i tvoj centar univerzuma;empatija i saosećanje najpre se troše i ne treba druge stavljati na probu, iznova ponavljati iste, zamorne i drugome tako dosadne detalje koje vrtiš po glavi, ista pitanja, koje te progone, a na koja ni sam ne nalaziš odgovora. Činilo mi se da će mi se kosti lobanje rastočiti, da će mi pući grudni koš u kome se valjao mutljag, dignut sa samog dna duše. Stomak mi se pretvorio u doboš veš mašine u kome su se tumbala creva, želudac, bubrezi i džigerice. Umesto praška za pranje i ”veniša” za izbeljivanje mrlja sipala bih po jednaku mericu gorčine, besa, stida, očajanja, kajanja i poniženja. Onda bi program krenuo. Pet okreta ulevo. Stanka. Tri okreta u desno. Metodično, polako, dok neko posebno bolno sećanje ne bi poslužilo kao okidač da se uključi centrifuga, posle koje sam bivala izmoždena do te mere da sam mislila, dobro je, kraj je, ne može se više. Đavola. Program se automatski nastavlja, idemo u nov ciklus, tri okreta ulevo, pet udesno, nema predaha. Držala sam se one izlizane izreke kako ”vreme sve leči”, čekala ga, to jebeno vreme, čekala da ga dovoljno najagmim, čekala da se mašina pokvari, da se zupčanik zaglavi, da sve već jednom prestane.
Ne mogu prepričati kroz šta sam, zapravo, prolazila.
Mogu samo da kažem – patila sam. Bezmerno. Tačka.”

Marija Jovanović – ”Idi, vreme je”

Po meni, patnja, prevazilazi reči. Ne umem da je objasnim. Zato su i moji postovi o njoj uvek bili skarabudženi. Onda sam opet pročitala ovu knjigu. I našla ovaj deo. I razumela. I videla da je uskoro ”godišnjica”, pa rešila da ga sačuvam za nju.

Možda ste već ukapirali, da pamtim datume i da su mi godišnjice jako bitne. Da znam datume dramatičnih događaja u životu mome i da ih obeležavam.

Ovo govno već isuviše dugo traje.

Godinu dana.

Ne mogu da slušam Chambao. Kad god probam da slušam, vratim se u isti trenutak. Neverovatno.

Ne mogu da obećam da više nikad neću pisati o ”tome”. O toj patnji. Da neću pokušati.

Ali prošlo je godinu dana, majku mu božiju. Dosta bre više!

Puštam Chambao sad, puštam tu jebenu ”centrifugu” poslednji put.

I svojski ću se truditi da sledeće godine potpuno zaboravim da je ovaj datum.