Volim da pričam ”znala sam”, ali ovo nisam znala. Ali mogla sam da pretpostavim da će moja blaga kuknjava o tome kako sam zauzeta da mi se obije o glavu.

Šta sam se koj’ moj žalila, kad mi bilo lepo. Radim po ceo dan, spavam kad mogu, nemam vremena da razmišljam o raznim idiotlucima koji mi se motaju po glavi i srcu, i milina.

Jutros mi je dan otišao u totalnu drugu dimenziju. Ma kakvi drugu. Osamnaestu. Prejeba me za sekundu. Samo me taj ludi posao spasio, kol’ko je mogao.

Bombardovana sam nebulozom, informacijama, srce mi puklo na dvesta hiljada delova u 20 sekundi, pa opet i opet dok nisam pobegla. Al’ jok, pošlo za mnom.
Pa me opet ludi posao spasio.

I radovala sam mu se. ‘Tela još. Daj da radim. Ne daj da me žvaće. Ne smem da mislim. Neću da me jede, išlo dobro, ne daj me, molim te, ne mogu više.

A onda je stig’o šef, i rek’o da će da mi promeni radno vreme, da se ne iscrpljujem više. A onda su ušli majstori da kreče prostorije. A onda me poslali kući, jer nema posla za mene do pola 8.

I FUT. OGROMAN FUT. Baš danas. Od svih jebenih dana, ja danas morala da dođem kući.

I teško mi bre mnogo.

I nije fer!

Okrutno je!

MNOGO!

…sve psovke koje mogu da se setim….