Nisam lenja, majkemi. Kad treba da se radi, ja radim.

Nego mora se požalim, malo, moram!

Kao što sam vas već obavestila radim dva posla. Jedan je nastavnica, drugi nema veze sa mojom strukom, i taj mi okupira svo slobodno vreme, pa i ono koje nemam.

Od jutra do mraka radim, negde između trčim na svoj ”drugi prvi posao”, pa se vraćam.

Juče sam bila 47 minuta odsutna (gledala sam na sat), dva puta su me zvali da se vratim i da uradim nešto.

Imam 5 šefa.

Imam 8 ruku, ali treba mi još 12. Minimum.

Imam 8 uveta, treba mi još najmanje dva.

Stignem da piškim jedanput dnevno.

Tuširam se i perem kosu (ako stignem) u šest ujutru.

Nemam stolicu, imam klupu.

Imam jedan telefon koji nema tonsko biranje, mobilni internet, prastari kompjuter i štampač u koji stane samo dvadeset papira

Hranim se nezdravo i sedim po ceo dan.

Ne mogu da stignem da idem na kontrolu kod lekara za one moje zajebancije.

I najmanje 6 čoveka mi se izdere preko dana oko nečega o čemu ja nemam pojma i nemam nikakve veze sa tim.

Hvala mi niko nije rekao, a o pohvali i priznavanju mog rada, ne smem ni da pomislim.

I jebem ti pare!

I samo sam htela da se požalim.