Jer, ja volim našu priču. Volim način na koji smo se upoznali. Volim način na koji smo se zavoleli. Volim sva sranja koja smo prošli zajedno. I smejem se, kad se setim, kako su nas ljudi posmatrali, kao da nikada, ali nikada nećemo uspeti. A ostali smo jedno uz drugo do kraja.

Kada si umro, mislila sam da nikada neću moći da se podignem. Mislila sam da je, nemoguće da nešto toliko fizički boli, a da se ostane normalan. Ali jesam. I dosta dugo sam se osećala krivom zbog toga. Nekako mislim, da je bilo obrnuto, da ti nikada ne bi. Ali to nikada nećemo saznati.

Ne dozvoljavam sebi da mi nedostaješ mnogo. Ne bih to podnela. Dozvoljavam sebi na ovaj dan da mi nedostaješ tužno. Da se rastužim, možda i zaplačem. Ali ostalih dana ne. Tada, kada te se setim, setim te se sa osmehom na licu.

Volim da pričam o tebi. Ali, često, nemam sa kim. Verovatno ljudi misle da je isuviše bolno, pa izbegavaju tu temu sa mnom. Ali, ima, par onih, koji su te iskreno voleli, oni tvoji najbliži, kao ja, sa kojima uvek, ma gde god bili i šta radili, završimo pričom o tebi.

Stvarno volim da pričam o tebi. Jer ti, jesi zaista, bio neko ko se jednom rađa u hiljadu, milijardu godina. Toliko života, mudrosti, nezrelosti, konflikta, radosti, bola, ideja…. u nekom. Nisam to još uvek našla nigde više.

Samo tvoj ego je mogao da parira mome. Ili je možda bilo obrnuto. Da je moj parirao tvom. Biće više da je tako. Zajedno jesmo odrastali, ali ti si vodio mene. Tvoja želja za životom i neverovatan duh je mene vodio kroz iskustva, koja je ne bih stekla da nije bilo tebe.

Nedostaješ mi. I, nemoj pogrešno da me shvatiš, sećam se svih tvojih mana. Sećam se kako si me nervirao i izluđivao do besvesti, iako to sad sve zvuči nebitno. Ali, ti si me voleo. Najčistije i najiskrenije. I u to nikada nisam posumnjala. I žao mi je što smo određeno vreme potrošili na povređivanje jedno drugog, jer smo oboje bili isuviše tvrdoglavi da priznamo da smo budale. To je jedino što mi je žao. To vreme koje smo izgubili. Ali ko je mogao da znao da ga nećemo imati? Ja sigurno nisam. Sigurna sam bila samo u to. Da ćeš uvek biti tu. Da ćeš ostati konstanta u mom životu ma šta god da se dogodi. Pogrešila sam, jebi ga.

I…volim te. Onom dečjom, čistom, najčistijom idealizovanom ljubavlju. Volim te. Mesto gde ti stojiš u mom srcu je samo tvoje. Tu niko ne može da uđe. Ne kažem da nema mesta za nekog drugog, ali to je samo tvoje mesto. I negujem ga. Jer, kad god mi je izuzetno teško, ja pogledam u našu zvezdu (koja je definitivno satelit) i popričam sa tobom. I bude mi lakše. Stvarno.

I nemam pojma šta će se dalje događati. Ali danas sebi dozvoljavam da budem tužna. Danas sebi dozvoljavam da mi najboljnije nedostaješ. Na današnji dan sam znala da si umro, i pre nego što su mi javili. Jer, duša je u stomaku, a na današnji dan se neka cigla otkačila u mom stomaku i dalje stoji tu popreko.