Obično sklapam ove moje tekstove kad imam snažnu emocionalnu reakciju na nešto. Ili ih sklapam kad mislim da sam ukapirala neku istinu vezanu za moj životić. Al’ ovaj, nije iz tih razloga…

Tražim to moje ”otkrovenje”, taj smisao kao manijak, proteklih, pa skoorooo, godinu dana. I ni za jedan trenutak nisam stala da razmislim šta će biti ako ga budem pronašla. Kako bi to onda uticalo na mene? Da li bih bila apsolutno srećna? Ako takva sreća uopšte postoji? Da li bih ja ostala ja? Verovatno ne, ali to je sad neka sasvim šesta filozofija u koju neću da se uvaljujem.

Bio je vikend. I mnogo dugo nisam spavala. I bila sam impulsivna. I nedogovorna. I odavno nisam bila takva. I svidelo mi se. I nisam zapala u svoja ”stanja”, ma koliko sam očekivala da me spucaju, pogotovu što je april.

I onda sam sela i razmislila. Ja sam Ivana. I grešna sam, i smotana sam, i sebična sam prečesto, i egoistična sam. Nesavršena, luckasta, povremeno totalno luda, izuzetno manična, često depresivna. Puna ljubavi, puna totalno nebuloznih reakcija. Pametna, načitana, veoma odgovorna. Lepa, dobra, gora i najgora kad treba. Snob, kontrol, frik, prijatelj. Devojka, žena, baba, deda, devojčica, ćerka… I još milion stvari. I to je sve okej!

…………….

Jedna od mojih omiljenih SF knjiga je Kapija, Frederika Pola. Da vam ne bih objašnjavala ceo zaplet (jer, nije ni bitan za ovu moju široku i daleku poentu), samo ću kratko da bih stigla do te poente. Glavnik lik se zove Robinet Brothed. Živi u određenoj budućnosti, gde ga je jedna situacija, koja je bila potpuno van njegove kontrole, učinla veoma bogatim, ali je zbog toga izgubio ljubav svog života na veoma brutalan način. Robinet, između, ostalog koristi to bogatstvo da promeni neke stvari u svetskom poretku kako bi poboljšao svet.

Pošto je to budućnost, postoje razne vrste kopmjuterskih programa koje olakšavaju život. Robinet ima jedan od najboljih. Zove se ”Albert Ajnštajn” i to je jedan svestrani kompjuterski program napravljen po originalnom Albertu Ajnštajnu. On je, ujedno i njegov najbolji prijatelj, prikazuje mu se kao luckasti hologram stalno, i pomaže Robinetu u svemu.

Razumljivo, Robinet pati od masivnog osećaja krivice zbog onog što se dogodilo. I zbog toga sa Albertom često razgovara i analizira do besvesti moralnost svega što čini u životu.
Tako, u jednom razgovoru, kada je Robinet baš otišao do granice, njegov luckast Albert je napravio simulaciju u kojoj je on Bog. Albert, ne Robinet. Poprilično je izbezumio Robineta, a taj dijalog je meni nešto najomiljenije u toj knjizi, i često mu se vraćam. I mislim da to skroz ilustruje ono kako se osećam sada:

”Odlična opsena”, pohvalio sam ga. ”Reci mi, Bože, koji si? Jahve? Tor? Čiji si ti Bog?”

”Tvoj Bog, Robine”, zagrme veličanstveni glas

Nasmejao sam se odozdo na Njega. ”Ali, ja nemam boga, znaš. Oduvek sam bio ateista. Ideja o svom ličnom bogu je detinjasta, na šta je oduvek ukazivao moj prijatelj – a besumnje i tvoj – Albert Ajnštajn”

”To ništa ne mari, Robine. Ja sam božanstvo koje vlada čak i ateistima. Vidiš, ja sudim. Imam svoje božje atribute, Ja sam Tvorac i Iskupitelj. Ali nisam samo dobar. Ja sam merilo po kome se meri dobrota”

”Ti meni sada sudiš?”

”Bogovi zato i postoje, zar ne?”

Bez ikakvog stvarnog razloga, počeo sam da osećam neku napetost. ”Da, ali…hoću da kažem, šta bi trebalo ja da radim? Da li da ispovedim svoje grehe, istražim svaki trenutak svog života?”

”Pa, ne baš Robine”, razložno primeti Bog. ”U stvari, ti se ispovedaš i preispituješ već poslednjih stotinak godina. Nema potrebe da opet pretresamo sve to”

”A ako odbijem da mi se sudi?”

”Ni to ne mari, znaš. Ja ću ti u svakom slučaju presuditi. I evo, izričem svoju presudu”

Nagnuo se napred, gledajući naniže u mene, onim tužnim, dragim, veličanstvenim pogledom, punim ljubavi. Nisam imao kud. Stao sam da se previjam od muke.

”Smatram da si ti, Robine Brodhed”, reče on, ”tvrdoglav, opterećen osećanjem krivice, rasejan, tašt, nesavršen, često i luckast, i veoma sam zadovoljan tobom. Ne bih želeo da budeš drukčiji. U sukobu sa Neprijateljima možeš sramno podbaciti, kao što često činiš. Ali znam da ćeš uraditi onako kako uvek činiš’

”A to je?”, promucah

”Uradićeš najbolje što budeš mogao, a ima li nešto više što bih čak i Ja mogao da tražim? Zato idi, Robine, i neka te prati Moj blagoslov”. Podigao je ruke, onim sveobuhvatnim gestom božanskog milosrđa. Onda mu se izraz na lici promeni i on se oštro zagleda naniže, u mene. Ne možete reći za Boga da ”uznemiren”, ali izgledao je nezadovoljan. ”Šta ti opet nije po volji?”, upita on.

”Još uvek sam nezadovoljan sobom”, rekoh tvrdoglavo.

”Tako i treba da bude”, zagrme Bog. ”Ja sam te stvorio da budeš nezadovoljan, jer da nisi nezadovoljan sobom, zar bi se trudio da budeš bolji?”

”Bolji od koga?”, zapitah, drhteći, i protiv svoje volje.

”Od Mene”, viknu Bog.