Na faxu smo imali predivne vežbe iz etike. Svake nedelje, smo uz dosta širine, raspravljali o raznim etičkim pitanjima. Obožavala sam te vežbe, iako nekako sam ispadala najgora tamo. Jednom me optužili da branim teroriste, ali takav misandrstund moje ličnosti se često događa, pa se ne uzbuđujem.

Elem, na red je tako jedne nedelje došlo pitanje abortusa. Neke moje koleginice su donele fotografije abortiranih embriona i kao sad mi to svi da vidimo. Pošto smo u grupi od nas pedeset, imale tri muškarca, sve su se one raspričale kako ”one nikad”, ”to je ubistvo”, a na religijske argumente neću da se osvrćem.

Uvek mi je išlo na živce kategoričko odbijanje nečega. Taj stav – JA TO NIKAD NE BIH URADIO/LA. Ma otkud znaš?! Život je prevrtljiva kučka, može da te stavi u situacije koje nikad ni u najluđim košmarima ne bi mogao da zamisliš. Ja volim o sebi da razmišljam kao da znam kako bih volela da odreagujem u određenim situacijama, ali znam da neki faktor koji tresne iz vedra neba može to da promeni za sekundu. Zato, ne garantujem.

Da se vratimo na abortus. Medicina je utvrdila starosnu granicu do kada je to abortus, a od kada je čedomorstvo. Kako i po kojim kriterijumima, nisam ni ja baš sigurna, ali tako je, kako je.

Protivnici abortusa ne uzimaju u obzir život kao prevrtljivu kučku od života i ne razmišljaju mnogo o ekstremnim primerima kao što su deca začeta silovanjem. Ne razmišljaju o tome koliko je dovoljno traumatično biti silovan, a na sve to da se rodi dete svog silovatelja. Ne razmišlja se o teškoćama voljenja tog deteta. Ili da će jednog dana trebati da mu se objasni njegovo postojanje. Kako objasniti detetu da je njegovo postojanje zločin?

Na jednom forumu sam imala raspravu sa jednim tipom isto oko abortusa. Na bilo koji moji primer neverovatne životne situacije kao što je ova sa silovanjem, ili dečija trudnoća, on je odgovarao da onda sva ta deca treba da se daju na usvajanje. I okej, nekom jeste rešenje i to (ne osuđujem zaista), ali dati toj deci već tako lošu startnu poziciju, bez ljubavi, meni nekako to uopšte nije humanije.

Ili, ma i ako zaboravimo ekstremne primere, šta ćemo sa najobičnijim. Gde, dvoje odgovornih ljudi vode ljubav, učinili su sve da se zaštite, ali je kontracepcija zakazala? Oni nisu bili neodgovorni, mogu iz hiljadu i jednog razloga da ne žele decu u tom trenutku. I verujem da im ta odluka neće lako pasti.

Nemojte pogrešno da me razumete, nisam ja za abortus kao kontraceptivnu meru. Mislim da je svako odgovoran za svoje telo, i da bilo koja seksualno aktivna osoba MORA da bude seksualno odgovorna osoba i da vodi računa o svom telu. Kravetine koje idu na abortus kao kad idu kod frizera, da obave ”to” bi sve malo davila u nekoj kiselini.

Ali činjenica jeste, da ljudi nekad izaberu abortus. Kao najbolje rešenje u tom trenutku svog života. I da se trude da racionalizuju tu odluku koliko god mogu. Da prevrću u glavi sve opcije. I da nekad ta izgleda najbolja u tom trenutku. I zato, nemojte im suditi zbog toga. Oni to već dovoljno rade sebi