Zaključila sam da mi je najlepše da razgovaram sa roditeljima, porodicom i nekim njihovim prijateljima. Nisam snob, majke mi. Nije mi problem inteligencija ili obrazvanje ili tako nešto. Potreban mi je razum. Zdrav razum. ‘Oću razumne osobe. A njih sve teže i teže nalazim. Ljudi su uvek bili prsnuti, svako ima neku svoju muku, al’ ovo više je stvarno otišlo dođavola. Nemam dijalog. Težak je dijalog.

I šta? Ništa.

Juče sam obukla gaćice sa zvončićima, ja idem a one zvone, možda da dozovem nekog. A i malo da izađem da se proveselim. Al’ onda…ne znam kako da objasnim. Kao da se već ta noć desila. Odjednom sam znala ko će šta da mi kaže, ko će šta da uradi i kako da se ponaša. Prokleta, dosadna, rutina.

I drama. Mnogo drame. Velika koncentracija drame, čak i za mene ovako patetičnu. A i empatičnu. Opet sam se približila onome da ja sve razumem i patim zbog toga.

A nećeš vala! Ne, ne! Ne opet. Iako sam se sklonila u blagosloveni wc da u jednom trenutku vrisnem NE MOGU VIŠE, duboko sam udahnula posle vriska i nastavila.

Jebi ga, toliko dugo sam tražila otkrovenje, a njega nema. Znate onaj trip, kad sedite sami sa sobom i pitate silu ”Šta propuštam? Šta ne shvatam? Šta treba da naučim?”

Mislim da sam trebala da naučim da nema ništa posebno. Da je to to. Dosadna, prokleta rutina. Da se ništa ne menja. Bar ovde. Da se ljudi ne menjaju. Osim na gore. Da ja nisam odgovorna što se ljudi menjaju na gore. I što je najvažnije, da ja ne mogu da ih spasim.

I opet šta sa tim? Ništa.
Vraćamo se na početak. Ja sam pametna. Uvrnuto pametna. Bor je premali za mene. Srbija je premala za mene. Svet je premali za mene. Ja sam pretesna za mene. A je l’ mogu nešto da promenim? Nikako.

Mogu da guram samo napred. I da volim one koje volim. I budem ja, sa sve manjim krugom ljudi koji razgovaraju sa mnom. I da čekam da izmisle međuzvezdano putovanje ili da stignu vanzemaljci. Do tad, STVARNO ništa posebno. Dosada je najgora bolest čovečanstva.