- Pa čekaj, to se na kraju sve svodi na klasiku.
- NE!! O tome ti pričam. Zbog toga izbegavam da pričam o ”tome”. Zato što svi odma’ pomisle na klasiku. Sa klasikom umem da izađem na kraj. Sa ovim još uvek ne umem.
- Pa ne razumem. Šta bi te zadovoljilo da se desi? ”Ja sam govno” ili ”bacač plamena”?
- Ne znam. Verovatno ni jedno ni drugo. Mora vreme da prođe.
- Pa nisi mi jasna. Ipak je to klasika. I stvar ega.
- Nije! Obezvređuješ moja osećanja. Probudi se ti sutra i shvati da je tvoj život bio laž. Da sve što si uradio, sve što se desilo, čuo, video, osetio, nije bilo stvarno. Da je sve zasnovano na laži.
- Pa doooobro. Pokušavam da se stavim u tvoju poziciju. Al’ ti si zajebana.
- Znam. I ne umem da objasnim.
- Prosto mi je neverovatno da ti ne umeš da objasniš nešto. I da ti nedostaje – vokabular.
- (Smeh) Nije stvar u vokabularu. Jel’ razumeš ti da je ne umem, ma koliko se trudila, da pojmim koncept onoga što se desilo. Da kako god ga okrenem, ja ne shvatam. Mislim, teorijski da. Ali to je tako dalek pojam za mene, da ja zbog toga ne umem da smislim način da izađem na kraj sa tim. Mora odgovarajuća količina vremena da prođe.
- Čekaj, pa jel’ bio razgovor?
- Jeste. Opet ispadnem magare.
- Ne verujem u to. Čudno mi to. Ti nikome ne ostaješ dužna.
- Ne umem. Baš zbog ”toga”. Ne umem da razgovaram tako.
- A da vratiš istom merom?
- Prvo, ne umem i ne želim, a drugo – to ne bi iznenadilo. To je ”tamo” očekivano. Način života. Ono što ne umem da pojmim.
- Pa ne znam šta da ti kažem.
- Pa ništa, ja sam lepo ‘tela da idem kući na vreme, ti si ‘teo da otvaramo dušu ovde (smeh)
- Pa vreme znači, a?
- Pa da. Samo ovaj put traje duže. Sporije zarastam. Ožiljci preko ožiljaka.
- Pa jebi ga
- Pa da…